Субота је, касно прије подне,сунце зашло за облаке,киша хоће, неће,прокапа по која. Село залази у обичан радни дан.Колона од десетак окићених и нашминканих возила благо мили уз село уз звуке неизбјежних сирена. У њима двије мале принцезе обучене у једнаке хаљинице, безбрижно се завалиле у наручје оца Косте и мајке Биљане, иду да приме свету тајну крштења,иду да се крсте.
Пред црквом Покрова Пресвете Богородице све је спремно,како и доликује предстојећем свечаном чину.Мјесни свештеник Бранислав Рађен ће ево свега по други пут у овој години вјенчати ће невјенчане а затим крстити сестре Чолићке.
Старија Александра и млађа Гоца нестрпљиво су сачекале родитеље да се вјенчају, па у наручју кума пред Богом и присутним ушле су у Цркву Христову.
Овако јединствени обред неким сватовима је“ ударио у ноге“, па су морали крај сачекати испред храма заједно са неизбјежним трубачима који цупкајући у мјесту чекају радосну вијест, па да распале из све снаге, да сво село чује,да сватовови одиграју прво данашње коло и да се почасте послужењем с ногу.
По атмосфери испред цркве а након обреда видјело се да ће предстојећа вечерашња забава бити за незаборав.
Сала Торлаковић у Угљевика била је спремна да прими све званице.Ноћ увелико осваја, први гости пристижу да честитају, прво родитељима, па баби и дједу овај радостан дан.
Скупиле се званице са свих страна али најбројнији су били зна се Чолићи,ту су још и ујаци Јовићи,бабини Максимовићи, цијели комшилук из Читлука,рођаци из Аустрије,Словеније,колеге шофери и остали звани гости.
Вечера по обичају,пића на претек,музика за душу и сјећање. Уводно загријавање повеле су Костине колеге,шофери, преузела тетка и теча из Беча,тетак из Бијељине.Посебно запажено мјесто имао је кум Славко који није крио радост у срцу и души, а што се посебно могло видјети на његовој знојем натопљеној кошуљи.
Јабука по обичају,торта била,торта прошла а званице прије поноћи су већ кренуле својим кућама.
До иза три издвојила се мала група најватренијих да се опусте,да прославе и да понешто и скрше како су то некад радили њихови дједови. Да се не заборави, а за остале Тутњевчане само нек се зна да је весеље било у Чолићима.
Вјенчање било,крштење било,прославило се,нека је испуњена жеља мајке Биљане,бабе Гордане,дједа Обрена,оца Константина.
Остаје нам да чекамо следеће весеље у Тутњевцу. До када?
