Кадa је прије мјесец дана започео спасавање школског бунара, сумњичави су вртјели главом и као обично са невјерицом коментарисали.
Једни су се питали шта му то треба, је ли то бунар на Јоцановића земљи па га поправља или мисли откупити плац па да му бунар припадне. Други, махом који остављају новац у њиховој задрузи, били су спремни физички помоћи и упутити јавно, искрене ријечи хвале и одобравања.
Трећима, којих је и у нашем Тутњевцу увијек било и биће је скроз свеjeдно. Они су заборавили и за свој бунар а камоли за некада задружни, школски а сада наш, сеоски, Тутњевачки.
Миле Симић, када је преузео продавницу затекао је у комшилуку стари бунар у запуштеном стању. Од како су ономад „обавезне“ акције довеле школи воду са Бегових чесама, потреба за бунаром престаде. Ево, прође четрдесетак година а дрвени сантрач паде под зубом времена. Мало по мало, могао се затећи још лимени кров. Дошло је до тога да бунар скоро постаде пријетња. Пријетња за мале нараштаје који и не знају шта се крије испод лименог крова.
Питао је Миле:“Ко ово треба ријешити“, каже стигао је и до газде. Газда се сложио, обећао помоћи. Али главни као главни ништа не ријешава експресно. Милету се није чекало. Нацрт дао Славко а остало Миле. Миле започео, Миле заврши.
Ако се ико сјети, сјети. Ако не, он је то од срца свом селу дао као новогодишњи поклон. Умјесто сада популарних празничних снижења.
Остаје још чекрк и камен. И то је питање дана, како сам рече.
И на крају у име ових других, хвала Миле.
