Пролази Васкрс. Пролази Св. Ђорђе. Остаје сјећање на протекле празнике, сусрете, иће, ладно пиће и неизбјежна славска прича и „јадиковка“.

Данас о једној од њих која многе који су се силом прилика нашли у тој ситуацији жуља и  у којој сам недавно био судионик.

Славиша Ђокин, враћајући се из друге смјене својим аутомобилом налети на возило другог учесника који му је одузео првенство пролаза и би шта би. Славиша добро се полупао. Била полиција, одрадила своје, али ево већ 32 дана наш Славиша не може ништа да уради са возилом.

Нема процјенитеља, возило стоји, кисне, пропада,  требају му новци, треба друго возило, …

У полицији му увијек кад оде кажу „“чека се мишљење доктора из болнице “.

Истина је, и сам сам био у тој ситуацији.

Кад учесника у удесу хитна довезе у болницу дежурни доктор утврди дијагнозу, пропише лијечење а ваљда одмах окарактерише врсту и обим повреда. Све то у базу података унесе, потпише, удари печат и готова ствар.

Тако би то ваљда требало бити?

Али у нашој болници није тако. То се носа тамо, овамо, вјероватно да се мало  (мјесец дана ) кисели, да се види исход лијечења повријеђеног, хоће ли повреда којим случајем прећи из теже у лакшу и не дај боже обратно.

Тако је до сада било код старог директора болнице. Стигао је нови.

Шта он на ову тромост каже? Може ли се ишта убрзати та процедура?

За нас Угљевичане Бијељина није близу. Молим колеге из округа,  да приупитају новог директора о овој теми која је свакако битна за сваког који се невољно затекне у њој и тад осјети шта је држава.

Шта на ово каже гласноговорник наше Болнице?

Вријеме је новац!

За сутра у 11 часова заказана је сједница Скупштине наше општине са једином тачком дневног реда „Комсар“.

Такође, за сутра у исто вријеме рудари су заказали  своје протесте испред зграде те Скупштине.

И једни и други кажу, (казати ће)  да се боре да Експлатационо поље  „Угљевик Исток 2“ припадне  садашњој РиТЕ Угљевик и самим тим се омогући да садашње постројење настави са радом и даље (до 2050).

Од ове садашње приче ништа не би било да се прошле године рудари нису побунили и све ово „закували“. На  почетку стидљиво, тражећи да се како они кажу“  обезбиједи довољна количина угља за продужетак рада садашње термоелектране“.

Ко није из те приче може слободно да закључи да  од Комсара  „треба“  откупити  то дато право које је више пута мијењано и  дотјеривано на „обострано“ задовољство, и Владе и Комсара.

У том мијењању ишло се до тога да је постала тајна шта су се Влада РС и Комсар договорили (уговорили).

Млађим читаоцима  ових редова да би било све мало јасније  вратити ћемо се у 2011. годину.

Прије 23 године, 16. јуна 2011.године Влада Републике Српске на тражење РиТЕ Угљевик даје сагласност да се оснује „Комсар“,  и то „РиТЕ Угљевик „ 10% и „Комсар“ Никозија  90% власништва а што је и потврђено на ванредној  Скупштини акциноара РиТЕ Угљевик  шест дана касније (21.06.2011).

Остаје нејасно, ко је тражио да се оснује заједничко предузеће, директор РиТЕ  или предсједник Скупштине акционара?!

Тадашња Скупштина акционара овлашћује Анту Гајића и Милутина Тасовца да испред фирме потпишу Уговор о оснивању  заједничког предузећа.

Овим Уговором  од 7. јула  оснивачи у Бијељини  праве заједничко предузеће са сједиштем у Бањој Луци.

Заједничко предузеће има  Управни одбор од четири члана. Испред  „РиТЕ“ од тада до данас је Милутин Тасовац.

Ко је боље читао тадашње вијести одмах је из овога мога понешто да закључи.

Инвестиција милионска је у Угљевику, а сједиште дирекције је 220 километара  даље!?

Да ли је овако било а и данас јесте  због објекта  или менаџмента?

Након  тога закључења заједничког уговора наступају даље опште познате радње.

„Комсар РС“ креће у сакупаљање документације. Тадашњи радници РиТЕ гунђају. Руководство општине противи се оваком развоју догађаја тако што у, 2012. години наручује мишљење професора Милојевића под називом „Опасна превара“ са поднасловом „ Параноја власти“ који на крају свог виђења ове теме каже да је у питању превара, да се нова електрана неће градити, него ће се радити на томе да се постојећа финансијски уништи и да тиме „Комсар РС“ лакше преузме рудник и рудно богаство на овој територији.

У наредним годинама Комсар РС врши истражне радове у Пељавама и на Истоку, славодобитно објављује да је пронашао значајне количине угља и да креће са припремним радовима за нову ТЕ.

Садашња РиТЕ губи дио екплатационог поља Угљевик Исток а дио око Старог Угљевика задржава.

Граде се радничке бараке, купује се земља и равна се плац за будућу ТЕ.

На том плацу извођач  радова проналази руду (угаљ) , у мањој количини. Умјесто на депонију исту шаље за Тузлу да се провјери горивна моћ исте.

Резултат те „моћи“ није никад објављен?!

„Комсар РС“ гради обилазне, локалне путеве крај Курјака и као Мукати уз сагласност Скупштине општине и услов да када се путеви  заврше исте  предају Општини на даље кориштење и располагање.

Путеви завршени, отворени али још нису предати, па се тако саобраћај одвија по приватној имовини „Комсара РС“.

Све је ово добро док неко не настрада. А кад се то евентуално деси, гдје је био грађевински испектор?

Зашто  је дозволио да се грађевина стави у употребу мимо процедуре или инспектор не зна да ова грађевина и постоји?

Ко треба да му дојави!?

Гдје је био директор Комсара, зашто је дозволио саобраћај?

У том случају шта ће оштећенима рећи њихово осигурање?

Након тих дешавања, радова,  наступа затишје. Све се зауставља.

Тако то стоји све до прије пар мјесеци када на видјело излази нови план „Комсара“.

Иде се на смањено поље експлатације од само 108 хектара у наредних пар година.

О новој електрани више нема приче.

Сада на сцену ступају радници, првенствено Рудника. Њих мања група покреће то питање, прво међу собом па затим причу шире на цијели Рудник.

Убрзо ово питање постаје доминантно у цијелом предузећу и општини.

Рудари траже довољне количине угља за несметан рад електране!

У два наврата Синдикат организује штрајк испред управе.

Штајкачи ради угља а они други да буду виђени, усликани (може затребати доказ)  излазе пред Управу.

Управа немоћна, баца лопту на министра и Владу.

Министар у два наврата смирује страсти, доноси закључке, обећава…

Група незадовољних исти дан руши договор са министром.

Поједини одборници траже да о „овоме“ расправља локална Скупштина.

Скупштинско руководство прво одбија, а након тога се предомишља и заказује сједницу за сутра, уочи празника са једном једином тачком а без припадајућег материјала (предлога).

Здраворазумски гледано предсједник је попустио и одлучио да се може о томе расправљати (причати) а шта већина као и увијек до сада одлучи тако ће и бити.

О чему ће се сутра расправљати, причати или предизборно  критиковати (међусобно оптуживати) , грађани неће знати.

Јавног преноса „неће“ бити и ако је сједница „јавна“.

Можда је и боље, биће мање шупље приче коју неће имати ко да прогута а и засједање ће краће трајати.

Ко се разумије у надлежности локалног парламента каже да Скупштина не може овдје ништа да нареди.

У овом случају ако хоће може да:

1. Замоли Владу РС да откупи „Комсар РС“ или оптужи „Комсар РС“ да се не држи прописане обавезе градње нове ТЕ,
2. Замоли Путеве РС да хитно ријеше питање регионалног пута (изградња замјенског правца преко западног одлагалишта),
3. Замоли РиТЕ да хитно ријеши (асфалтира) обилазне путеве ка Саријама,
4. „Замоли“ грађевинског инспектора да примјени Закон,
5. Замоли „Комсар РС“ да преда двије дионице путева Општини на управљање и располагање,
6. Замоли „Комсар РС “ да се на „Истоку 2“ држи Закона о експропријацији, рудаству, уређењу простора и грађењу, заштити животне средине, раду и других позитивних прописа који уређују ову област,
7. Замоли Инспекторат РС да свакодневно контролишу рад правних лица (концесионара) у експлатационим пољима на територији општине Угљевик,
8. Подржи власнике имовине у експлатационим пољима да могу мирно и на законит начин располагати својом имовином, и унапријед осудити концесионаре који се не држе или имају намјеру не држати се Закона,
9. Као још понешто што држи воду!

Поред заказане скупштине, за сутра у исто вријеме рудари заказују протест на Тргу, испред зграде Скупштине под  називом „Стоп крађи Угљевика“!

Ко и о чему  ће на истом говорити може се видети такође сутра у 11 часова.

Ко или шта се краде у Угљевику!?

Данас,  у 67. години умро је Млађен зв. Маћо Томић, син  Станке и Зорке.

Покојник је оставио ожалошћеног сина Мирослава, кћи Боју, супругу Ђуку и сестру Боју.

Сахрана ће се обавити сутра, 25.04.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.

Данас, у  85 години умрла је Ружа Секулић, супруга Ђорђија.

Покојница је иза себа оставила ожалошћеног супруга Ђорђија, синове  Саву и Љубу.

Сахрана ће се обавити  сутра, 26. 03. 2024. године  у 12 часова на Великом гробљу.

Данас је 19. март.

На данашњи дан, прије 80 година, била је недеља.  Снаге 13. СС Ханџар дивизије на свом путу од Брчког према Семберији и Мајевици извршили су страшан покољ у готово сваком мјесту на које су наишли.

У прва три дана највише су настрадали грађани Вршана и Забрђа а на данашњи дан и наши Тутњевчани.

Снаге те злогласне јединице, наступајући из три правца (Кораја, Бобетина Брда и Забрђа), спојиле су се код наше цркве гдје су основали свој логор а наш храм претворили у коњушницу.

Тог несретног дана, преврнули су сваки камен, сваку кућу тражећи устанике, тражећи партизане који су се повукли прво на Обренову косу а затим према Мајевици.

Кад нису нашли оно по шта су дошли, свој „војнички бијес“ испољили су на недужном становништву нашег села.

Те недеље на свом кућном прагу убијени су: Ђорђије Спасојевић, Милорад Јешић, Ђука Јешић, Драго Спасојевић,  Михајло Благојевић, Теодор Николић, Ђорђије Николић, Гоја Николић, Панто Шешлић, Ђоко Миловановић, Томка Миловановић, Петра Миловановић, Аница Миловановић,  Јела Лазаревић, Боро Михајловић, Јово Гагић, Митар Гагић, Милојко Петровић, Ђоко Гајић, Милан Миловановић, Ђорђије Мојић, Рија Мојић, Стоја Глигоревић и Драго Ђокић.

Укупно 24 наша мјештанина.

Након страдања из новембра 1941. године од стране комшија из Кораја ово је било друго велико страдање наших мјештана-цивила  у Другом рату.

Да се не заборави!

Данас, у 97. години напустила нас је Петра, кћи  Крсте, a супруга Лазе Јешића.

Најстарија  становница нашег села оставила је ожалошћене синове Цвику и Милоша.

Сахрана ће обавити сутра,  22.02.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.

Јуче, у 70. години умро је Илија Гагић, син Лазара и Милица.

Покојник је оставио ожалошћеног  сина Жељку, супругу Драгицу, брата Јову и сестру Даницу.

Вријеме сахране биће познато сутра.

Јуче, у 84. години умрла је Милица Гаврић кћи Илије и Василије.

Сахрана ће обавити сутра, 18.02.2024.године у 12 часова на Великом  гробљу.

Покојница је оставила ожалошћене сестре Анђу и Стоју.

Последњу годину дана о теми рудника у Лопарама доста  се причало, препричавало а понајмање озбиљно, стручно писало и још више расправљало.

Све је почело када су објављени резултати истраживања у реону села Лабуцка, са јужне  стране мјеста Лопаре.

Неспорно, ваљда, резултати кажу да ту има више врста руда, а међу осталим и литијума који је у последњим годинама најзвучнији у свијету.

Истраживање је било и прошло, ко је знао знао, а ко није сада се пере.

Неспорно је да је власт у Лопарама знала за истраживање?!

Сад’ остаје главна тема за оно мало Мајевичана што је остало, хоће ли бити новог  рудника или неће и шта ће они од тога имати?

За оне који су за, ствар је јасна, они могу да ћуте и раде по свом и чекају свој дио колача, … ако га буде.

У том случају прво иде концесија са концесионим пољем по обичају големим, непотребним обухватом ( да нико не може други прићи концесионару), затим експлатационо поље и  општи интерес. Стижу  багери!

А за оне који су против, предстоји тешка борба да докажу да та инвестиција Лопарама није потребна, а затим нити Републици Српској.

Грађани који су против , буде се, удружују се преко феjсбук група, коментаришу  и  „раде“ нешто стидљиво.

За противнике рудника из сата у сат муњевито цури пијесак.

Нису више у питању године, нити мјесеци …

Ако оде предлог министра Ђокића за концесију на Владу, а министри дигну руку, готова је ствар.

Све ово вријеме Скупштина општине Лопаре је вагала и на крају је превагнула. Странка СДС је превагнула. Сада остаје да се изјасне осталих 10 политичких странака са регије Мајевице и Семберије.

Шта о томе мисле остале политичке странке које првенствено раде и живе у Лопарама затим Бијељини, Брчком и на крају Угљевику?

Шта о томе мисли приватно, а поготово службено министар Ђокић који је из Брчког!?

Затим, шта о томе мисле грађани цијеле општине Лопаре. Ако је Скупштина општина Лопаре мислила озбиљно, а види да то неће изаћи на добро, зашто није расписала рефрендум да се Лопарчани изјасне о томе,  а  тек онда остали становници регије виде шта им је чинити.

Ако је Мајевчанима већински стало до екологоје и здравља, онда ће их и остали сигурно подржати.

Ако је цијелој странци СДС, која је ваљда против, истински стало да рудника нема, онда им није „проблем“ скупити 30 потписа народних посланика. И да се о томе прича на Народној скупштини Републике Српске или је у питању „политика“, опет калкулантска  и лажна.

За политачаре наше  ова тема је „тешка“, од ње очито бјеже. А кад они бјеже и народ иде за њима.

Они би и паре и гласове!?  Вагају?

Противници их морају свакога дан притискати да се изјасне о овој теми!!!

Овако, Скупштина општине Лопаре је тек прије два мјесеца донијела прегласавањем став да се одбације могућност за били какву експлатацију руде на њеној територији а заказује потписивање „петиције“ за четвртак, 15. фебруар  у 15 часова.

Ко ли је бирао вријеме и мјесто, добро га је изабрао!?

Јел’ се овдје потписује петиција, која  је у правном смислу један обичан политички притисак на министра Ђокића и предсједника Владе  или се потписије народна иницијатива за Скупштину Републике Српске где треба сакупити „трачавих“  10.000 потписа.

Све је у магли, иде килаво са противничке стране, бар тако се чини  нама Угљевичанима.

Народ Мајевице „можда“ треба размишљати и о половичном, мекшем решењу.

Да се копа и да се тако  ископана руда у необрађеном стању извози даље ван Мајевице.

До тада и једни и други не мирују, противници заказују разговор за недељу у 12 часова у Лопарама, а присталице шуте, чекају шта ће бити.

Будући концисионар  такође не мирује, он тјера својим правцем.

Само да се домогне концесије, а противницима остаје једино да удуплају борбу и да под хитно траже изјашњење свих учесника по овом питању.

Прексиноћ, враћам се у стан, сједам да вечерам, бацим поглед на телевизор, видим филм, домаћи, стари, вртим мисли и сјетим се о чему се ради.

Ћутим. Кћерка ми износи вечеру, и она баци поглед на телевизор и рече: „Kакав је ово филм?“ и замаче у кухињу по даље понуде.

Изненађен застадох, сину ми, па дијете моје не зна ништа о нашој локалној историји.

Уф побогу, гдје сам то погријешио?!

Разочарано у себи кажем:“ Јој Радоване, ој Миладине, шта си досад радио Ратко?! “.

Трзнем се, вичем је, први пут благо, кад видим да не чује повисим тон и зовнем је к’ себи.

Дође…

Питам је: „кћери, је л’ стварно ти не знаш ништа о теми из овог филма?“

Она опет: „Hе знам.“

Кажем јој: „Сједи и гледај, ускоро ће ићи пјесма као умјетничка подлога филма, па ћеш ваљда схватити.

Тако и би. Убрзо иду стихови, некад познате пјесме, а данас очито заборављени, надам се да нису забрањени.

„Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе, па одоше за Босну тамо да се боре …“

Прође пјесма. Дијете још увијек на разумије.

Онда јој објасним, умјесто горе споменутих и неспоменутих, да су ти Сремци, људи са оне стране Саве прешли на нашу територију да се боре за нас и да су све вријеме ратовали-тукли се баш по територији наше општине.

Да су сви, који су тада изгинули након Другог свјетског рата, сахрањени на заједничко мјесто (Јовића брдо) у Доњој Трнови.

„Сад разумијем“ потврди, видно изненађено, дијете.

У том тренутку нешто у мени проради.

Имам 59 година, … мислим да још није касно.

Ја ћу да покушам да исправимо неправду према тим људима.

За почетак потребно ми је до Ђурђевдана  200 потписа.

Треба ми подршка мојих Угљевичана.

Ваљда ће њих двије стотине, када су ми се на почетку могли потписати, моћи то поново урадити кад за то дође вријеме, (у јесен ове године).

Још треба да обезбиједим толико и борба може да почне.

Борба која ће бити тешка.

Борба да се, за почетак, изборим за неправду учињену од стране нас Мајевичана, Угљевичана да се, ако ништа друго, бар врати назив улице „Војвођанских бригада“ у нашем Угљевику.

Угљевичани то могу.

Надам се да и хоће!

Да живимо као сав нормалан свијет!