Јутрос, у 82. години умро је Живан Костић, син Димитрије зв. Дике.
Сахрана ће се обавити сутра, 03. марта 2023.године у 12 часова на Малом гробљу.
Покојник је оставио ожалошћеног сина Саву и сестру Мару.
Јутрос, у 82. години умро је Живан Костић, син Димитрије зв. Дике.
Сахрана ће се обавити сутра, 03. марта 2023.године у 12 часова на Малом гробљу.
Покојник је оставио ожалошћеног сина Саву и сестру Мару.
Прије извјесног времена зове ме један познаник из мог села и пита: „Како је у нашем селу ријешено питање сахрањивања у Великом гробљу!“
Прича, јада се, чуди се. Ја ћутим, слушам га, чачкам зубе, вртим главом и чекам да се ућути, да се смири.
Дам одговор који му не одговора, који му је несхватљив.
„Како, зашто, је ли могуће?“ поново се мој саговорник чуди.
„Шта ради мјесна заједница?“ поново ће он.
Каже му шта мислим.
Каже: „Како, зашто, је ли могуће?“.
На крају разочарано, каже ми: „Недам оној госпођи колико хоће, једнима тражи онолико а мени оволико, не дам, ако будем морао сахранићу га у двориште!“.
Тако и бјеше.
Мој земљак, поoдавно отишао из села па није схватио шта данас значи мјесна заједница, мед, власти и маст. А шта некада коломаст.
Далеке 1963. године „она“ власт измислила је мјесну заједницу као дио некакве власти у селу, тада се то званично звало универзална заједница локалне самоуправе усмјерена на заједничко решавању комуналних проблема у мјесту-селу.
Сви, данас старији, грађани нашег села могу да посвједоче да се та институција итекако питала у селу. Радна акција, обавеза (циљка), мировно вијеће, збор бирача…
Далеко је тих година било Забрђе и Угљевик кад је Селу нешто требало. Требало у општем интересу.
До 1984. године наш Тутњевац је био у саставу мјесне заједнице Забрђе заједно са Коренитом и Малешевцима.
У Савјет те мјесне заједнице увијек је наше село давало по једног делагата који је биран на конференцији тј. збору бирача. Остало је познато да је Живојин зв. Жићо Лазаревић обављао дужност предсједника заједничке мјесне заједнице.
Од 1984. године па до данас Тутњевац добија од општине право да има своју мјесну заједницу.
До рата у руководство села није могао „свако“ бити биран. Гледала се заступљеност по засеоцима, ко је из какве куће, је ли радник или лежи испред Задруге. Бирао се онај ко може повући, који смије отићи у Комитет, донијети нешто у село. Гурао се, бирао се и онај што „не штрчи“!?
Након прошлог рата, у нашем селу ступа на сцену права „самоуправа“. Свако сам управља са својим положајем како мисли да може и баш тако и треба.
У том периоду у комуналном смислу село је највише напредовало али је највише и дало. Опет, ненормално, како ко.
Остаће упамћена изградња три водовода на три стране са три струје а сви са једног извора.
„Клетва је то остала од Салих бега, кога наши пранђедови ономад 1903. године отјераше“ сјетио се једне прилике Живан Дикин.
Изградња централе и телефона са 170 бројева, гдје је поново примијењен принцип„узми или остави“. Тад је то за већину стајало великих 700-2500 КМ.
Изградња водовода, некад „Маћиног“ а сада „градског“ гдје и ту оде од 1.500 до 1.700 КМ по прикључку.
Асфалтирање путева, прво за Читлук, па Михајловиће гдје и ту оде камара сељачких пара.
Након тога путеви се у селу градише без пара, само на лијепу ријеч, и са сеоске и са општинске стране.
Након путева, ишла је расвјета. Прво од Гајића до Аврамовића, и тако редом све до данас.
Тек прошле године Општина се сјетила мог саговорника са почетка приче.
Али бијаше касно, њему то више данас не треба.
У задњих десет година било је исто, не може свако у мјесну зајдницу , али може кога партија одреди. За шта га одређује? Коме ће служити?
У нашој општини, па и Тутњевцу, последњи пут смо 24. 09. 2017. године изабрали „себи“ руководство. Како смо потрошили тај свечани дан може се видјети овдје:https://tutnjevac.info/izborni-preokret/.
Тог дана тутњевчани су показали колико им је стало до мјесне заједнице.
Од тадашњих 1076 гласача њих само 189 гласова је одлучило о свему.
Од тада па до данас прошло је више од пет година.
Мандат је давно исцурио. Шта су Млађен, Крсто, Драго, Саво, Томо, Милко и Раденко урадили знају сви тутњевчани.
Неко ће рећи ништа, неко ће рећи колико су могли доста су и урадили, а трећи ће само рећи да су добро радили.
Они сами ће рећи да без пара се ниђе не иде. Да их нико ништа није ни зарезивао, нису ником ни требали. Нити тутњевчанима нити општинској власти. Да су остављени као кипови да вену на политичкој вјетрометини данашњег живота, да се као изанђало једро одупиру политичким противницима и свима који су антипротивни раду њихових партија.
Боље речену да чувају лик и дјело своје странке на терену, међу фамилијом, комшијама и гласачима.
Данас, у мјесну заједницуможе ко год хоће, јер неће нико.
Заједнице добровољне више нема.
Институција мјесне заједнице у нашем селу је умрла, рекоше ми испред Јоцине задруге, само чека се гробар да то озваничи, а чак и њега у селу немамо!
Ако је тако, шта чекају одборници наше Оштине, а има их 23, ако неко још не зна.
Они имају право и „обавезу“ да на сједници то питање покрену.
Читаоци ових редова, ако хоће и смију, могу сваког од њих кад их сретну, чују или запрате нека их прупитају шта они мисле по овом питању.
Ако власт мисли да то више не треба, онда је поштено да донесу такву одлуку да се мјесна заједница у нашим селима након 6о година укида и на њено мјесто поставља повјереник, (за вријем краља то се звао сеоски кнез) или једноставно ништа.
Сјећања ради, последњи наш кнез је био Петар Спасојевић, који је имао и личног писара Цвијетина Гагића, што није нужно значило да је наш кнез био неписмен.
Нашем комшији из са почетка приче тек сад је постало јасно зашто се већ три године не може преко Лазикића ћуприје, зашто наша ријека плави чим баба Ђуја на Жутавки проспе лавор „сафуњаве воде“, зашто су нам шуме и потоци и данас пуни смећа, а смеће се сваког четвртка вози из села, зашто кад кренеш у Корениту мораш обићи као некад на Забрђе ако не желиш да кроз Дубраву точкови ти по испадају и дати се не испара фарба на колима, зашто су нам споменици остављени сами себи, зашто?….
Помоз Боже да се Срби сложе, стара је изрека која данас у нашем селу „изгледа“ више не важи!?
Ако је тако, која бих се новокомпонована изрека могла данас привити, примјерена садашњем времену и људима.
Одговор би био тежак. Можда, за почетак слагалице нека буде „Узми све што ти живот пружа, данас си цвијет, сутра …“!
Све је до нас, или до оних који су тамо, онамо, горе, или и једних и других?!
Једно је сигурно: они доле се ништа не питају!?
Мјесна заједница, коме то служи?
Вечерас, из породице Секулић радосна вијест.
Данијела је Здравку родила кћерку.
Добро нам дошла Дуња.
Нека срећног тату ноћас начисто подеру!
Скраћеница КУД, тј. културно умјетничко друштво је „лијепа“ заоставштина оног система који се у нашем Угљевику видно трансформише.
У својој дугој традицији од 46.година, све се промјенило па и то „друштво“.
Кажу првих тридесет година било је дружења, путовања, свирке на домаћим инструментима, пјесме у троје и игре, такмичења села и свега оног што локална култура представља.
Данас нам је остала само игра, и то игра дјеце и ветерана.
Ветерани играју јер их игра вуче, желе то свим срцем, мада их је видно све мање а дјечица игра јер их породица гура. Да их одвоји од свега лошег у нашем Угљевику. А има га, само треба осјетити?
Оно што је остало од онолике традиције, од оноликог друштва скупило се у сали од 160 мјеста да одржи годишњи концерт.
Ранијих година било је то у сали, гдје се окупљало по 1000 душа а синоћ фамилије учесника, и по неки заљубљеник у „нашу“ културу и то је све. Лакше је било синоћ видјети кога има, него данас набројати кога све нема.
Нема нико да запјева у троје, да засвира шаргију, виолину, фрулу или ако ништа друго да нешто изрецитује.
Нема више наше локалне традиције, или је има само се крије и мучи.
Коме је још до локалне традиције и културе, а у Угљевику основасмо и Центар за то?
Да у нашем Тутњевцу култура још није умрла, синоћ је својим наступом показала наша Славка Гајић.
Има ли још у нашем селу културе, културе понашања, културе опхођења, културе живота и културе уопште?
Гдје смо погријешили? Ако смо!
Куда иде ово друштво…?
Стара народна пословица „кад се хоће, све се може“ и данас је на снази. Али, данас је више на снази и обрнута.
Овај текст не би настао да није било јучерашње сједнице Скупштине општине Угљевик и дискусија појединих одборника.
За двије године постојања ове скупштине, ово је била тек дванаеста сједница. Толико о раду и експедитивности.
У огромном дневном реду од четрдесет тачака поједини одборници су се стидљиво дотакли проблема нашег села, проблема учесталих поплава и „ничије“ Криве ријеке.
Да, истина је поплаве постоје од када је нашег села. Прије 60 година ондашња општинска власт, путем радних акција и обавезног рада, ријешила је у мањој мјери тај проблем тако што је прокопала ријеку од Анушића до Лазикића воденице и од Трначког потока до Јешића бунара. И то је све.
У последњих 18 година, наша општина „убире“ ренту од угља, а то је до сада преко 50 милиона марака.
Ријека поново ради по свом, плави, носи наше смеће, уништава све пред собом. То најбоље знају Јоцо, Драго, Мило, Бато, Ристо, Цвико и сви они коме чини штету.
Истине ради, од тих средстава урађен је само пројекат кроз наше поље и тачка.
Шта пројекат каже, шта на то кажу сељани, шта кажу власници околног земљишта?
Шта се од власника тражи?
Шта се тим власницимна нуди?
Једноставно, хоће ли се овим пројектом ријешити проблем?
Тутњевчани, који годинама ту живе, знају нешто, виде, кад год дође поплава, да је дио нашег поља од Саљеваче до бобећанске воденице један обични лавор у којем се гомила вода из Пушковца, Тутњевца, Кораја и Бобетина Брда и да је уско грло све испод Корените па до Буковчице, гдје се наша ријека, испод Горње Буковице, уљева у Буковчицу, а Буковчица у Гњицу (Лукавац).
Да је тако може видјети свако. Нека види колики је пресјек корита код Бегове ћуприје, на Читлук мосту, на мосту испод Торлаковића, код коренитске воденице и на мосту према Пиперцима.
Ако наша Општина жели помоћи својим грађанима, својим бирачима, онда нека на наредном засједању, при доношењу Програма капиталних улагања за 2023. годину, обезбиједи средства и за почетак, бар изради Пројекат реконструкције Криве ријеке од потока Буковчица до бобећанске ћуприје.
Истине ради, пара има, има их и у буџету наше општине, у Министарству пољопривреде, ЈП „Воде Српске“ и у међународним фондовима.
Питање је ли има воље код наших одборника?!
Има ли воље у Коренити и Тутњевцу?
Изгеда, сада је важније сина запослити у државну фирму, па да га Бог види, метнути општинску сијалију у авлију, па да ми свијетли о трошку оних који такву сијалицу немају, или асфалтирати двориште да више не газим блато, кад ми гости дођу да се не прљају, а вода свеједно увијек иде низ брдо.
Ријека никад није гласала, па неће ни данас!
Коме још њива треба, ко је још оре, нека види шта ће!
И на крају, или на почетку, да се зна, Марковићи држе поред те ријеке 300 метара и са њима неће бити проблема, само да се ради!
А дискусију на јучерашњој сједници нашег бившег комшије Секулића, да је неко и некад у Коринити зауставио радове у чишћењу и исправљању наше ријеке у њиховом атару, остављам рођацима и комшијама из Корените да сами кажу је ли тако или није, или је то јуче било само тзв. „поклапање“ претходних говорника на сједници.
Мутна вода све носи!
Данас је Св.Никола-Никољдан.
У кућама Саве, Чедомира, Ђоке, Боже, Ђоје, Михаила и Милорада Секулића, Славке, Рајке, Војке, Здравке, Млађена, Ненада и Ђорђа Томића, Живана, Милке, Цвијете, Стојана, Милорада и Раде Костић, Алексе, Теодора и Недељка Радића, Зорке Петровића, Јовице Милошевића, Ђоке и Саве Симића, Радомира Илића, Милована Савића, Драге и Милована Лукића, Велемира и Цвјетка Вукића, Јована Видојевића и Јована Николића слави се крсна слава.
На данашњи дан, прије 32 године пао је „социјализам“ у Тутњевцу, односно на подручју наше општине.
17. децембра 1990. године одржана је нова, вишестраначка (пет странака), конститутивна сједница Скупштине општине Угљевик.
Дотадашњи сазив Скупштине састојао се од три вијећа и то:
Задњи, „социјалистички“, предсједник Скупштине је био Салко Хасановић из Теочака а предсједник Извршног одбора Панто Маринковић из Угљевика.
На тој, новој сједници Општинска изборна комисија је поднијела свој Извјештај о одржаним изборима 18.10.1990. године а који се може видјети овдје!
Збирни извјештај по бирачким мјестима такође, може се видјети овдје!
Нови сазив Скупштине Општине који је бројао 50 одборника остао је на дужности све до следећих локалних избора који су одржани 14.09.1996. године.
На тој сједници за новог пресједника Скупштине изабран је Миладин Стјепановић из Угљевика, потпредседник Вехид Мехмедбеговић из Средње Трнове, а за предсједника Извршног одбора Милован Перић из Богутовог Села.
Наш Тутњевац у тој првој, вишестраначкој Скупштини Општине заступали су Василије Перић, Јосип Лакић и Милош Јешић.
Перић је обављао дужност одборника све док није отишао на функцију в.д. председника Извршног одбора Општине Угљевик 06. децембра 1991. године умјесто смијењеног Милована Перића.
Та смјена је била прво веће разилажење у тада владајућој странци (СДС).
Од свих изабраних одборник (50) нису сви остали у сазиву до краја мандата.
Одборници – муслимани су напустили рад скупштине, њих 19, када је Скупштина одлучила 22.10.1991. године да се учлани у нову Аутономну регију сјевероисточна БиХ, каснији назив САО Семберија и Мајевица.
Одлуку можете видјети овдје!
Решење о избору десет делегата можете видјети овдје!
Поред њих и двојица Срба (Радован Пајкановић и Јовица Мирковић) напустили су рад скупштине (склонили се од наступајућег рата).
О раду прве вишестраначке Скупштине, ко је вукао а ко поклапао више следећи пут.