Кадa је прије мјесец дана започео спасавање школског бунара, сумњичави су вртјели главом и као обично са невјерицом коментарисали.
Једни су се питали шта му то треба, је ли то бунар на Јоцановића земљи па га поправља или мисли откупити плац па да му бунар припадне. Други, махом који остављају новац у њиховој задрузи, били су спремни физички помоћи и упутити јавно, искрене ријечи хвале и одобравања.
Трећима, којих је и у нашем Тутњевцу увијек било и биће је скроз свеjeдно. Они су заборавили и за свој бунар а камоли за некада задружни, школски а сада наш, сеоски, Тутњевачки.
Миле Симић, када је преузео продавницу затекао је у комшилуку стари бунар у запуштеном стању. Од како су ономад „обавезне“ акције довеле школи воду са Бегових чесама, потреба за бунаром престаде. Ево, прође четрдесетак година а дрвени сантрач паде под зубом времена. Мало по мало, могао се затећи још лимени кров. Дошло је до тога да бунар скоро постаде пријетња. Пријетња за мале нараштаје који и не знају шта се крије испод лименог крова.
Питао је Миле:“Ко ово треба ријешити“, каже стигао је и до газде. Газда се сложио, обећао помоћи. Али главни као главни ништа не ријешава експресно. Милету се није чекало. Нацрт дао Славко а остало Миле. Миле започео, Миле заврши.
Ако се ико сјети, сјети. Ако не, он је то од срца свом селу дао као новогодишњи поклон. Умјесто сада популарних празничних снижења.
Остаје још чекрк и камен. И то је питање дана, како сам рече.
И на крају у име ових других, хвала Миле.
Кад лисице коло воде, то је знак да ништо није добрo. Како су наши стари говорили, тако нам се ових дана и показало.
Јуче, када је наш Тутњевчанин Радо Мрки зв. Џек раним јутром пошао да успе живини мало жита имао је шта и затећи. Једини патак и патка лежали су у снијегу, испред кокошињца у локви крви. Након краћег вијећања са комшијом Марјаном дошли су до закључка да је у питању лисица. Сада је наш Џек по други пут, остао без живине. Поред овог случаја јављају из Читлука да им лисица по двориштима вија у сред бијела дана.
Након свега на крају шта рећи. Нема више као некад зечева и дробина од свињокоља у Чолића шуми а нити ловаца. Сада наши Тутњевчани дробине шаљу за Бијељину а ловци умјесто да крстаре Шуматницом и Дубравом, уз кувано вино и роштиљ, циљају са прозора ловачког дома, ако шта наиђе. А лисице, ко лисице морају од нечега живјети. Мало по мало преузимају територију.
У недељу, у 75. години умрла је Јелка зв.Пелка супруга Војислава Симића.
Сахрана покојнице обавиће се данас, 20.12.2018.године у 12 часова на Великом гробљу.
Јелка је иза себе оставила синове Милорада и Ђоку.
Данас је Св.Никола-Никољдан.
У кућама Саве, Чедомира, Славке, Ђоке, Драге, Ђоје, Михаила и Милорада Секулића, Славке, Рајке, Војке, Здравке, Млађена, Ненада и Ђорђа Томића, Живана, Милке, Мике, Цвијетина, Стојана, Милорада и Раде Костић, Алексе, Теодора и Недељка Радића, Марјана Петровића, Јовице Милошевића , Љубе Јовановића, Ђоке и Саве Симића, Радомира Илића, Милована Савића, Драге и Милована Лукића, Велемира и Цвјетка Вукића, Јована Видојевића и Јована Николића слави се крсна слава.
Јуче, у својој 91 години умро је Лазар син Ристе и Живке Глигоревић.
Лазар је сахрањен данас на Великом гробљу у Тутњевцу.
Покојник је иза себе оставио синове Петка, Илију и Јеремију и сестру Славку.
Након радова у школском дворишту, на ред је дошао стари, готово заборављени школски бунар.
Некада је имао употребну а данас само историјску вриједност.
Да остане на свом мјесту и да даље подсјећа будуће нараштаје одакле су ондашњи ђаци а и путници намјерници утољавали своју жеђ побринуо се поново наш Миле Јоцановић.
За модеран сантрач надамо се да нећемо дуго чекати. У нашем Тутњевцу има још добротвора који могу и хоће нешто оставити родном селу.
Спасавање овог бунара од пропадања треба бити само полазна идеја да се у селу поправе и очувају надалеко познате воде и чесме.
Ко зна када могу затребати.
Јутром раним, брда и долове нашег Тутњевца прекрио је први снијег. Након што је дјед Обрен невољно подигао старе кости из топлог кревета, протрљао очи и ухватио се за шалтер да упали свјетло, када гле чуда-ништа! Струје нема, воде нема, ватре нема.
Ој јесени туго моја. Остаје старини да у себи промрља, да гласно запјева, да пусти глас. Да куне дистрибуцију и власт.
Ваља ватру заложити, ваља краве помусти а струје нема, ваља стоку напојити а воде нема. Да су то педесете па да се стока потјера на ријеку или Бегове чесме, да протегне ноге, да се очеше од некакву ограду, да бодачи одмјере снагу, да чобан пусти глас.
„Џаба причати, џаба се сјећати старине, ово је двадесет први вијек“, рече стрина Ружа. Ништа без струје.
Шути, сједи, и чекај.
Дан одмиче, стока мучи, Обрен се нервира. Цијели данашњи дан снијег досадно сипи. Рекло би се ништа страшно. Струје у нашем Тутњевцу има,нема, нема, има. „Више нема, него што има“ рече Обрен.
„Звао сам Модран, рекоше доћиће ускоро, а то ускоро вуку ево већ три сата. А мени пумпа од гријања стала, горива за агрегат немам. Не могу сада ићи у Угљевик. Кад их питам у чему је проблем, они кажу мраз“ рече љутито Марјан Пицука.
„Што је за нестанак струје крив мраз, кад га нема. Шта је мраз крив?“ пита се Марјан.
Ноћ осваја, село тоне у маглу и мрак, струје нема још. Воде нема, краве муче. Младица више нема да уз фењер или лојаницу умире мук неровозних крава.
За све је крив мраз, још се врти у глави дједа Обрена. Зашто?
Вјероватно је крив што раније није стигао, да помлати ово бескорисно лишће, које сада задржава снијег, које опет притишће дрво, а оно притишће жице наше струје.
На крају, је ли проблем у мразу или у нама. „Треба да се присјетимо протеклих избора“, рече Марјан Пицука. Ако то има икакве везе.
И поред свега овог лошег, има овдје нечег и доброг. Земља се наквасила, па трактор добро слаже бразду. Јесте да је низбрдо, али иде ли иде.
И на самом крају јављају, стигла струја, ватра у камину пуцкета ли пуцекта. Село опет задовољно. Ваља живјети даље.
Јуче, у својој 79 години умрла Десанка зв. Деса Шешлић кћи Ђорђије.
Сахрана покојне Десанке обавиће са данас, 21.11.2018.године у 12 часова на Великом гробљу.
Покојниица је иза себе оставила ожалошћеног супруга Милку, кћер Снежану и синове Спасоју и Слађана.
