Кад лисице коло воде, то је знак да ништо није добрo. Како су наши стари говорили, тако нам се ових дана и показало.
Јуче, када је наш Тутњевчанин Радо Мрки зв. Џек раним јутром пошао да успе живини мало жита имао је шта и затећи. Једини патак и патка лежали су у снијегу, испред кокошињца у локви крви. Након краћег вијећања са комшијом Марјаном дошли су до закључка да је у питању лисица. Сада је наш Џек по други пут, остао без живине. Поред овог случаја јављају из Читлука да им лисица по двориштима вија у сред бијела дана.
Након свега на крају шта рећи. Нема више као некад зечева и дробина од свињокоља у Чолића шуми а нити ловаца. Сада наши Тутњевчани дробине шаљу за Бијељину а ловци умјесто да крстаре Шуматницом и Дубравом, уз кувано вино и роштиљ, циљају са прозора ловачког дома, ако шта наиђе. А лисице, ко лисице морају од нечега живјети. Мало по мало преузимају територију.
