Од краја протеклог рата прошло је ево, преко двадесет година а наше комшије још се увијек нису ријешиле те будалаштине.
Рат стао а неко желио да се обезбиједи за неки следећи рат.
Година по година, новог рата нигдје на видику, нити вјероватно озбиљне муштерије а уштекано оружје вири и пријети. Пријети сада и домаћину и његовим укућанима а не само мрском непријатељу.
Треба га се ријешити! Шта урадити него ли га замаскирати, турити у врећу па бацити у комшијин воћњак, на лијепо мјесто, крај пута на Арсеновој јабуци.
И тако, у воћњаку нашег Боже Јешића, то је стајало све док прија неки дан наш Миленко није кренуо да то истарупира, да заради неку пару.
Срећа хоће да машина подере врећу, да се активира само јадна паклена играчка и да ником ништа не буде.
На потезу су сада државни органи да ово склоне, да „нађу“ преступника?
„Није добро, није у реду, могао је њихов радник настрадати. Ево, од суботе нико још није дошао да то носи“ кажу у породици Јешић.
