ДРУГИ РАТ У МОМ КРАЈУ

  • Home
  • ДРУГИ РАТ У МОМ КРАЈУ

Тутњевац за вријеме Краљевине Југославије припадао је општини Забрђе, срез Бијељина, бановина Дринска.

У другом  рату бранила га је 1. армија из 2. групе армија Краљевине.

15. априла 1941. године нијемци и уз њих усташе  прешли су  Саву и заузели Брчко, затим Бијељину, Челић, Корај и Забрђе.

Након пада Краљевине, наше село заузела је нова власт (НДХ) а што се види  из Законске одредбе о источној граници Независне Државе Хрватске од 07. јуна 1941. године.

Село је од тада (од 20. јула) припадало опћини  Забрђе, котар Бијељина, жупа Усора и Соли, Независна Држава Хрватска.

Први знаци власти појавили су се (30. маја) у сусједном Корају у коме се стацинирала Оружничка постаја (полиција, пр.аутора) на челу са оружничким поднаредником Сулејманом И. Сијарчићем.

Поред постаје у Корају формиране су постаје (станице) и  у Забрђу и Колони (Угљевик).

На челу цивилне власти био је Бурхан зв.Буро Бегић (за вријеме краљевине председник општине Корај) са својим замјеником Стјепаном Смодишем који је уједно био задужен за села општине Забрђе.

Смодиш, хрват, прије рата дошао у наше село и ту се настанио, био накупац дрвета са нашег краја.

Становао је  у кући (магази која и данас постоји)  сеоског кнеза Петра Спасојевића прије рата,  а у току истог, прво у Забрђу а касније у Угљевику-Колони.

Поред тог свог трговачког рада, касније (на почетку рата) се видјело да се бавио и обавјештајним радом.

Чим је стигао са снагама нове државе у Забрђу, као општинском сједишту,  успоставио је нову власт.

Почетком  јуна мјесеца по селу колају приче да су се у шумама појавили неки људи које је народ назвао „шумљаци“, некакве комите које се нису хтјеле предати новој власти, међу којима  из села је био  први Ђорђе зв. Ђорђо Ђојић који су се склонили у шуму Петковачу (између Главичорка-Брезова Поља).

Ђорђе, по занимању опанчар, прије рата одселио у Доњу Буковицу гдје је отворио радњу.

27. јуна,  усташни логорник из Бијељине Мурат-бег Пашић одржао је говор у Корају присутном народу у коме је нагласио-заповидио:

„Да му се приведу сви људи православне вјероисповијести који су за вријеме југословенског режима према коме било муслиману учинили какву кривицу, овластио je усташке органе да могу несметано и по својој вољи изнуђивати новац од бољих домаћина православе вјероисповијести, овластио je усмено усташког таборника у Корају Бурхана Бегића да од житеља православне вјере одузима добровољачку земљу и да je преда сиромашним људима исламске вјере, наредио je да усташки органи могу по својој вољи прогоните и злостављати народ православе вјероисповијести“.

Приликом говора пред масом je рекао и: „да сви православни морају прећи у ислам или римокатоличку вјеру, а ако то не учине да ћe бити протјерани у Србију“.

Овом приликом на збору je учествовало и неколико православних мјештана.

Сутрадан, 28. јуна, поднаредник Сијарчић шаље заповједнику оружничког вода у Бијељини извјештај у коме каже: „Да је примио дужност (постају) 30. маја. На реону постаје влада потпуни ред и  мир.Реди и миру је у сметњи усташки логор који броји око 20 људи. Тачан број не може се увијек знати с обзиром да се тај број мијења „кад им коме воља“. Затим даље у извјештају истиче: „У овакву деликатну установу примају се махом људи из најнижих слојева (од зла оца и од горе мајке, пр.аутора), који заслужују да се ставе под надзор власти а не да им се повјери функција око одржавања поретка у данашњим приликама.

Поменути органи врше службу без икаква плана и тактике према народу. Њихова надлежност као територија постала je неограничена. Како сам обавјештен и сам сам се освједочио у народу, особито код православног живља влада паничан страх од усташких органа ради чега поједини људи бјеже од својих кућа. Нарочито влада страх код дјеце и жена.

Тако je недавно дјете Саве Лазића из Милина села, који се још није вратио из ропства, под депресијом страха, оболело од епилепсије (падавице). Није риједак случај да појединци при изненадном сусрету на путу са оружничким органима нагну у бјегство и тиме навуку сумњу противу себе, те када буду пронађени и ухићени те испитани зашто бјеже правдају се да су бјежали мислећи да им иду у сусрет усташе, који туку људе и без икаква разлога.

Ништа боље расположење не влада и код виђенијих људи исламске вјероисповести према усташким органима на реону постаје.

На челу усташких органа постављен je садашњи начелник опћине у Корају г. Бурхан зв. Буро  Бегић из Кораја, a његов помоћник je Стјепан Смодиш, предузимач за набавку техничког дрвета сада настањен у селу Тутњевцу, који се експонира да je главни повјереник усташког стана, те као такав распоређује и управља службом усташких органа у Корају у споразуму поменутог Бегића, а и сам више пута виђа се по селима са по неколико усташа.

Дознао сам да je наведени Смодиш пред неким људима православе вјероисповјести испољавао се, да ћe сви православи  бити исељени да им не вриједи што раде.

Оваквим начином народ je деморалисан ради чега je и полет у опадању у привредном погледу, када се ocjeha највећа потреба за обраду земљишта.

Ових дана усташки органи запљенили су све бицикле од власника православе вјероисповјести и ако су власници снабдјевени са саобраћајним књигама и регистровали бицикле за ову годину.

Како сам обавјештен да ће заплењени бицикли бити предат у корист самих усташа у Корају.

У овом погледу ова постаја није добила никаква наређења и сматрам да je овај поступак усташки органа незаконит. Усташким органима колико je познато није одређена берива (накнада)  из опћински или који други извора а како што je споменуто у овај састав ушли су махом сиромашни људи па je логично да су као такви зависни и у својој дужности пристрасни те наклоњени да за обезбједу свог опстанка чине и незаконита дјела као што je споменуто. Поред изложеног установио сам да поменути органи врло грубо и разбијатно поступају са мирним становништвом и служе се нечасним интригами приликом вршења службе.

Тако сам дознао када поједине усташе изаберу жртву кога намјеравају мучити, испале по неки метак у близини, а потом од дотичног захтјевају да каже ко je пуцао или од самог дотичног траже да им преда оружје и ако су убјеђени да догични нема оружја.

Овакав поступак усташких органа повод je да народ губи повјерење према власти па наравно и према ново основаној држави чији се темељи тек почињу зидати, а поред тога шкоди и оружничкој установи јер за сада народ не зна правити разлике између усташа и оружника чије су униформе односно одоре једнаке.

На темељу изложеног намеће се потреба да се усташки органи у Корају распусте пошто њихов рад како je споменуто прелази у чисто анархистички поступак према народу а нема ни потребе да постоји усташки логор у овдашњем мјесту с обзиром на повољне прилике јавне сигурности.

Ако већ надлежни фактори сматрају да су потребни усташки органи онда се намеће потреба, да се за ову сврху поставе лојални и поштени а изнад свега праведни људи, који ће радити на бази правде и општих интереса у сређивању независне Домовине Хрватске.

У више махова претпостављене старјешине наређују тјесну сарадњу са усташким органима, али с обзиром на изложени њихов поступак сматрам да je са њима врло тешко сарађивати. Тим теже што су оружници више везани законским формалностима, а у исто вријеме колико сам ce могао освједочити бар у овдашњем мјесту усташки органи ни сами не желе присуства и сарадње оружнички органа, да би били у свом незаконитом поступку комотнији.

Молим заповједника да се овај извјештај сматра потпуно истинитим, да га заповједник размотри и у колико се може сматрати потребним да се достави под дискрецијом вишим претпостављеним старјешинама, како би се могле предузети потребне мјере, да неби наступиле нежељене пошљедице“.

Из наведеног извјештаја се види да нова  усташка јединица  у Корају већ ствара проблем и предлаже њихово распуштање а што није урађено, а што ће се убрзо показати исправним.

У новембру мјесецу ова јединица је створила је велику „сметњу“ у реду и миру овог крају.

Заповједник оружничке постаје Лопаре дана 16. јула доставио је Крилном оружничком заповједништву у Тузли следећи извјештај:

„Дана 14. српња (јула) 1941. године у мјесту Тобут, опћине Прибојскe, котара Тузланског, дошли су из села Kopaja, Котара Бијељина, неколико тамошњих усташа са пушкама код куће Тодоровић Лазара, пок. Ристе, Цвјетиновића Пере и Јове и Симикића Joвe и без икаквог законског ослонца, почели су уредовати за неки пут који je у спору измену напред наведених и Максимовића Максима из истога села, а за кojи je пут потписати npиje неколико времена уредовао и наредио Максимовићу да пут несмије заграђивати, пошто je тaj пут био од памтивијека што je oвaj и примио к знању.  Али су ове усташе Тодоровић  Лазара и другове везали у ланце, мучили и тукли и нису их хтјели пустити док на њихов зaxтjeв сваки ниje дао по 200 /двије стотине/ динара,  па када су истима казали да нeмajy новце почели су тjepa им стоку, те су тако исти били приморани да нађу новце и да истима даду када су их пустили на слободу, а истовремено истима запријетили да у року 24 сата мopajy дати и Максимовић Максиму 200 динара, а ако то не учине да ће они доћи и да онда њих неће бита живи, те су исти дошли на пocтajy и нecмиjy да иду кући 6ojeћи се ocветe.

Истовремено су изjaвили да оружништво ниje ништа и да су они старији и могу радити шта хоће да им нитко не може ништа и да оружништво уопште je под њиховом контролом и што им они нареде само имajy извршавати. Ово ниje први случaj прелаза усташа који су све мјештани и ненаображени људи да прелазе у реон ове nocтaje и без икаквог разлога мaлтретиpajy становништво, пуцаajy из пушака, oпијају се, и ствapajy у селима страх и становништво бjeжи по шумама, те би ово могло довести до врло рђавих последица, поред тога купе по селима војно одијело, стоку изосталу иза пропасти Југославије и јавно се поговара да ово ништа не предају сем да се са овим служе и препродају што има међу становништвом веома хрђав утисак и шкоди доброме гласу.

Прави челични усташа и Државе Хрватске, а са тиме oмaлoвaжaвajy оружништво као органе јавне сигурности, те исти умјесто да сарађују  са оружништвом исти се крју од оружника да се не сретну сем иду по нajзaбaчeниjим крајевима гдје  их се неможе пpимjeтити и праве разне противзаконитости. Предње се доставља молбом, да се преко Велике Жупе ово истима спријечи да би престала ова противзаконитост јер у противном могло би да доведе до нежељени посљедица јер је народ на овакав поступак веома огорчен“.

У Богутовом селу, у кући Михајла зв. Каје Миливојевића, 28. јула одржано је партијско савјетовање Покрајинског комитета КПЈ за источну Босну.

Је ли то имало за последицу са следећим потезима Смодиша остаје за анализу?

У ноћи (уочи Илина) 1/2. августа 1941. године Смодиш је наредио да се из Тутњевца, Забрђа, Корените, Малешеваца, Угљевичке Обријежи, Равног Поља, Угљевика-колона, и Мезграје (укупно 147) покупе и отјерају у затвор у Забрђе, затим на жељезничку станицу у Бијељину и на крају у Јасеновац виђени грађани које је раније упознао (изабрао).

Те ноћи из Тутњевца  су покупљени: Војислав Гашић,свештеник,  Ђоко Рикић, Гавро Гаврић, Цвјетко Гаврић, Саво Милошевић, Никола Милошевић,  Алекса Милошевић,  Сава Милошевић , Димитрије зв. Дико  Лазаревић, Перо Вукић, Трипун зв. Тришо Видовић и Ђоко Лазић (13).

У августу мјесецу на Мркодолу Вукашин Суботић (касније, генерал потпуковник,  командант 3. ЈА) са својом одметнутом групом убио је шумара Душана Глигића и надшумара који су били у служби нове власти НДХ.

На том мјесту, (Мркодолу) је Ђорђо Ђојић организовао засједу Смодишу али је иста пропала несмотреношћу Душана Марковића, који је неопрезно испалио метак, чији се пуцањ чуо у Забрђу и Смодиш је одустао од путовања тог дана према Корају.

Након те пропале акције Смодић наређује да се трње и грање поред пута Забрђе-Корај мора сасјећи у дубину од минимално 30 метара.

У то вријеме усташе витлају по селу, траже заостало оружје, војничка одијела, једу, пију, хвале се, пријете за убиство на Мркодолу.

20. августа,  са својом групом у Тобут (Лопаре) код куће Керовића из Србије долази Стеван Дамјановић-Леко, изасланик Драже Михајловића са задатком да покрене устанак против окупатора, а убрзо ће се то претворити и у борбу против „црвених“.

Крајем 1941. године у партизанском покрету из Тутњевца били су:  Милош Спасојевић, Цвјетко Вукић, Саво Кнежевић, Ристо Симић, Драго Лукић, Срећо Нешковић, Томо Марковић, Ђорђије Перић, Марјан Лазаревић, Ђорђо Ђојић, Ђорђо Симић зв. Вучић и Драго Ивановић (13)

Позадински радници за НОП-а били су:  Душан Станивуковић, Спасенија Симић жена Цвијетина , Ђоко Спасојевић и Анка жена Ђокина.

У четнике  је 1941 године  отишло 13 становника Тутњевца и то: Митар Лазић, Лазо Лазић, Петар Секулић, Душан Мојић, Велемир Вукић, Саво Петровић, Маћо Спасојевић, Марјан Миловановић, Глишо Драгић, Милан П. Милошевић, Рајко Благојевић, Маћо Благојевић и Лука Петрић.

Група Ђорђе Ђојића је на Пиперачком мосту  зв. Илкића ћуприја, 16. септембра  пресрела групу усташа из Кораја који су били у Коренити, кренули даље преко Пипераца назад за Корај.

У тој првој акцији из нашег села учествовали су Ђорђо Симић зв. Вучић и Ђорђо Ђојић на челу те групе.

Тада је убијено 11 усташа, заплијењено 12 пушака.

Након  те акције партизани се базирају у Коренити (Луцановићи) код школе,  формирају  Коренитску чету .

Од оружја су имали пар војничких пушака, понешто ловачог оружја и пар бомби, а један дио је био без оружја.

Први пут,  пoловином а касније други пут, крајем октобра (30.10.) партизани ( из Петковаче-Корените )  напали су  оружничку постају у Забрђу на челу са Смодишем  и Лукића млин којим је управљао прво Хусеин Кифић а тада његов брат Мехмедалија, оба из Кораја.

Оружници на челу са Смодишем бјеже за Угљевик и од тада Смодиш сели своју постају и поглаварство на нову локацију Угљевик-Колона.

Тих дана дефинитино се сазнало шта је са грађана Тутњевца који су били на служби Краљевине Југославије (војници), тачније дошла су писма из којих се видјело да су они пали у њемачко заробљеништво и да се налазе у Њемачкој на принудном раду.

Из Тутњевца то су били: Живан Р. Кнежевић,Млађен А.Радић, Рајко М. Петровић, Љубо С. Петровић, Милорад С.Лукић, Рајо М. Ђурић, Теодор П. Васић, Ђоко Ј. Благојевић, Спасоје М. Шешлић, Милан И. Николић, Ристо М. Михајловић, Дико Ђ. Томић, Душан Т. Аврамовић, Крсто Т. Зарић, Никола М. Зарић, Рајо М. Јовановић, Михајло Ц. Голубовић, Живан Ј. Лазић, Јован Ц. Лазић, Лазар П. Гаврић, Душан Ђ. Секулић, Димитрије Ђ. Секулић, Радо М. Јовић, Спасоје И. Манојловић, Ђорђе С. Глигоревић, Бранко Л. Петровић, Перо П. Јовановић, Цвјетко М. Петровић, Трипун С. Гагић, Неђо Т. Симић, Перо Ј. Глигоревић, Милан Ј. Глигоревић, Милан П. Мојић и Милан Л. Рикић ( укупно 34).

01. актобра  1941 године партизани и четници у Вукосавцима склапају споразум о заједничким акцијама на Мајевици. Споразумне стране су : испред партизана команданти Мајевичког  партизанског одреда Иван Марковић-Ирац а испред четника Стеван Дамјановић-Леко и Ђуро Бижић.

Тада је постигнут  споразум да прва акција буде напад на Корај.

7.  новембра, Смодиш са појачањем из Угљевика упада у Забрђе, пали млин и све околне куће (12) и враћа се назад у Угљевик.

18. новембра, (уочи Никољдана) усташе Буре Бегића из Кораја упадају у Тутњевац из правца Пушковца, стижу до Забрђа , у садејству са усташама из Угљевика Стјепана Смодиша у селу затичу мирно становништво, траже шумљаке, кад их не нађу, купе по селу и у Корај одводе 14 становника села и четири из Забрђа који су се у селу случајно затекли.

Тада су из села одведени: Ђоко Н. Михајловић, Војно Ц. Томић са синовим Предрагом и Ненадом, браћа Саво и Алекса  М. Томић,  Ђоко П. Маљеновић, Бранко С. Гајић, Јово Т. Лазић, Илија Р. Миловановић, Љубомир П. Јовановић, Матија Ц. Јовановић, Цвијетин М. Радовановић, и Цвјетко П. Благојевић а из Забрђа Цвјетко Р. Драгичевић,  Марјан С. Тодоровић, Марјан С. Тодоровић, Ђорђе М. Тодоровић и Илија Б. Симић.

Сви отјерани  су 22. новембра убијени и  сахрањени у заједничку гробницу под орасом на локацији Луке ( сада игралиште, поред ријеке).

Тек, након  три године под притиском породица усташка власт у Корају је дозволила да се исти (17) ископају и пренесу у заједничку гробницу на углу црквене порте у селу (бивша кречана).

Приликом исповања утврдило се да недостаје Цвјетко Р. Драгичевић и Илија Б.Симић. Тада се сазнало да је Драгичевић бачен у бунар на Гајевима (бунар је касније затрпан) а Симић је једини покушао побјећи, али није успио. Затрпан је на мјесту погибије па из тог разлога није затрпан у истој гробници са осталих шеснаест грађана Тутњевца и Забрђа.

За та три дана Бегић је од свог становништва имао приговоре да то неради, убија међу кућама у Корају.

Затим, он своје усташе поново шаље у Тутњевац 24. новембра и на кућном „прагу“ убијају 12. становника (цивила).

Том приликом су убијени:  Михајла зв. Мика  С. Благојевић, Јован зв. Јово Ц. Гаврић, Лазар Ђ. Ђојић, Драго С. Ђокић, Милица Т. Зарић, Цвијетин П. Зарић, Цвијетин зв. Цвјетко  М. Зарић, Марјан Ђ. Лазикић, Перо Ј. Миловановић, Спасоје зв. Пајо М. Михајловић, Цвијетин зв. Цвјетко Ј. Михајловић и Мићо М. Миловановић.

Од ових наведених неки су могли бити криви зато што су им се чланови породице одметнули од куће (шуму)  а већина  без икакве кривице.

27. новембра усташе из Кораја упадају у Миросавце и убијају 104 цивила од којих само породице Јовановић 64 жртве.

У тим акцијама које су трајале до 28. новембра  поред Тутњевца у Забрђу су убили 3, Малешевцима 2, Угљевичкој  Обријежи 1, Равном Пољу 1, Угљевику (Угљевик село) 5, Богутовом Селу 3 и Мезграји 7 цивила.

Као „одговор“ на бруталност усташа из Кораја савезници, партизани (Коренитска и Ражљевачка чета) и четници (Лекини, Керовићеви и Бижићеви) крећу на Корај у јутро, 28. новембра из три правца.

Из те акције остала је пјесма која описује сам догађај.

… Од Кораја турци навалише,

многе куће српске полише.

Кад се срби јаду досјетише,

па оружје сложно прихватише, …

Након те акције наступа међусобна оптужба устаника  због „прекомјерне силе-освете“.

Сви учесници акције се повлаче на своје положаје.

Лекини четници у Тобут, Бижићеви  на Малешевце, партизани у Корениту а штаб одреда у Вукосавце.

Извјештај Велике жупе Посавље о догађају у Корају може се видјети овдје.

17. децембра,  командант Мајевичког партизанског одреда Ирац незадовољан радом-командовањем командира ражљевачке чете Ђорђе Ђојића истог смјењује  и на његово мјесто поставља Вељку Лукића –Курјака а за његовог замјеника Воју Ивановића-Црногорца.

Уочи Нове 1942. године, партизани безуспјешно нападају жељезничку станицу Модран, а то исто чине 6. јануара (уочи Божића)  четници Ђуре Бижића, бившег команданта жандармеријске станице у Угљевику али и они без успјеха.

У тој акцији заробљена су  4 домобрана, отјерани  у Малешевце и заклани од стране  Гујара и Јове Тејића зв. Попа.

Након тога Бижић се смјешта у Малешевце (Јовановића брдо-Мраморје) , гдје му је била база све до погибије.

У јануару мјесецу, усташе са Баљак са једним брдским топом 76 мм гађају Корениту и Тутњевац, али без успјеха по живу силу. На Тутњевац су испаљене три гранате према Мусином брду гдје су четници-становници дежурали у рову који је ископао Марјан Миловановић. Прве двије гранате су пребациле према Корају, а траће је пала у сами ров.  Пошто је био дан , па у рову није било дежурног, тако није ни било жртава.

Истог мјесеца четници Ђуре Бижића покушавају напасти Јањаре али без успјеха.

У тој година снага четника на нашем терену је била највећа.

У том периоду на подручју општине почиње радити први партизански народни суд са судијом Војином Бобаром. Суђено је Љуби Николићу из Забрђа због шпијунаже-доушништва.

Почетком 1942.године долази до разлаза доташњих савезника партизана и четника.

Услед тога и село се дијели на присталице једних  и других. За партизане раде породице Ђојић, Симић, Спасојевић, Станивуковић, Иконић, Лукић и Нешковић а на страни четника Миловановић, Голубовић, Лазић, Благојевић, Мојић, ….

У ослобођеној Јабланици (Лопаре) 17. јануара, 98 сељака потписују Резолуцију подршке партизанима а против поступака четника,  што на терену усложњава односе између партизана и четника.

Резолуција се може видјети овде.

Почетком фебруара, Лекини четници пресрећу и хапсе два курира партизана на Јелици (Мајевица) и Злом селу (Подгори)  а  14. фебруара , и седам партизана који су ишли  из Шековића према Вукосавцима,  којом приликом заробљавају писма која су курири носили. Штаб одреда писмом  од 16. фебрура тражи од Леке пуштање партизана,  а што овај одбија уз образложење да партизани спремају издају-напад на четнику.

Не чекајући даљи развој ситуације штаб партизанског одреда шаље извјештај Главном штабу НПО одреда БиХ у Шековићима. Предметни Извјештај може се видјети овдје.

Партизани оптужују четнике да хоће да изазови братоубилачки рат на зато сазваној конфренцију (збору) у ослобођеним Лопарама.

20 .фебруара, Лекини четници нападају штаб Мајевичког партизанског одреда на Вукосавцима, и уништавају га.

Мајевички партизански одред одмах по сазнању за догађај креће из Корените, преко Тутњевца,Малешевац за Вукосавца али бивао разбијен услед напада четника Ђуре Бижића се леђа из правца Карића винограда. Већи дио (њих 240) одлази (повлачи се) преко Јелице за Шековиће а мањи дио (17)  одлази у  Попово Поље а други дио у Глоговац.

У поводу тог догађаја партизани издају проглас који се може видјети овде.

У селу од тада организованих партизана више нема. Четници ликују, траже по селу сараднике партизана, пријете. У Лопарама у више наврата  одржавају састанке-преговоре са нијемцимаи усташама , имају своје захтјева.

О тим преговорима може се видјети овдје.

Међусобни односи четничких команданата падају  на ниске гране. Да бих средио стање Дражо шаље на Мајевицу Драгослава Рачића који формира Мајевички четнички корпус, тачније „покушава“ да уједини све четнике под једну команду.

Почетком 1942 .године Смодиш шаље понуду сељацима: „ко пређе у католичанство, он и његова породица и имање је загарантовано!“

12.маја, партизанска група под водством Чеде Ђукића на Мркодолу у засједи разбила је домобранску јединицу јачине 60. људи која је ишла из Угљевика за Корај на челу са Стјепаном Смодишем. Дио је убијен а остали дијелови су се разбјежали према Корају и Угљевику. Смодиш се спасио бјегом према Корају, којом приликом је у селу пао са коња, али су му „наши из села“ помогли да се домогне Кораја.

Из те акције остала је пјесма која гласи:

„Боже мили, чуда великога,

Кад освану света недељица,

недељица прва по Ђурђеву,

у Угљевику око седам сати,

уста Смодиш, ђаво га наврати,

своју војску на Тутњевац креће,

и не мисли да је вратит неће.

Сад знај швабо шта Мркодол значи,

 и Хитлеру добро растумачи,

гдје му војска Антина остаде,

побише је храбри партизани,

партизани борци одабрани.

Павелићу, ти Хитлеру кажи,

Смрт фашизму у Босни важи!

14.јуна (Тројице) у Горње Забрђе код цркве долази Драгослав Рачић, командант свих мајевичких четника,  гдје окупљеном народу  поручује: „Овај крај, одавде па све до Саве је српски, у њему живи српски народ и како видите слободан је и сваки србин на том простору може салбодно да се креће“.

На вашара пјевала се пјесма следећих стихова:

„Штекће „Зорка“ крај Лознице,
Чује се до Мајевице.
То четници с’ Равне Горе,
Зову народ да се боре.
А са Дрине, из Србије,
Мајор Дангић поручује:
„Поздрав’ те ми Семберију,
Нашу браћу најмилију,
Поздрав’ те ми Бањичића,
Шолака, Дамјановића,
Поздрав’ те ми Керовића,
Мајевицу и Бижића,
Све четнике и војводе,
Што нас воде до слободе!“

Партизани средином љета долазе на идеју да оснују пијацу прво у Забрђу а касније и у Тутњевцу са  циљем скупљања народа, прикривена размјена вијести из села и из околних мјеста са градовима (Брчко, Бијељина, Тузла, Шековића), могућност купопродаје без потребе одласка у веће градове.

До краја године пијацу су у Забрђу  четници забранили , а у Тутњевцу нису.

Пијаца је у Тутњевцу била у дворишту (авлији) попове куће преко пута Чесама.

Крајем јула (Сабор св. архангела Гаврила, 26. јули) на вашару код Манастира у Горњем Драгаљевцу срели се партизани на челу са Вељком Лукићем –Курјаком и четници Драге Аничића. У том чудном, напетом и страшном колу настао је стих од стране младе дјевојке: „Горе Бог, доле Краљ, горе Црква и олтар, доље Бижић, доле Леко, нек се шири Курјак Вељко“

Након тог догађаја настала је пјесма:

„Лијепа ли су та четири чеда,

сав их народ од милине гледа,

кад се Вељко на вашар обуче,

чохан шешир на чело натуче,

за шешером пауново перо,

па се шири кад вјетар пири,  …

Положаје партизана у Коренити и Горњој Буковици заузели су четници.

Партизани су прешли у илегалу. Разбијени по групама крију се у Поповом Пољу и Тутњевцу.  Ђоко Спасојевић од јуна до септембра у својој бази ( на тавану штале) држи Стеву Поповића и његову жену Милену, Ђорђу Ђојића, повремено курире Дојчина Лукића, Бошка Керовића  и друге.

У том скривању помогли су им Алекса  Кнежевић, Спасенија Симић и Тешо Ђокић.

Командант четника Леко писмом од 12. јула извјештава Дражу о стању на Мејевици. Садржај се може видјети овдје.

10. августа,  Керовић шаље нијемцима понуду о сарадњи која се  може видјети овдје.

За вријеме свог боравка у Шековићима Мајевички одред улази у састав 6. Источнобосанке бригаде.

Бригада се у септембру враћа на Мајевицу (Корениту).

Приликом марша прије доласка у Корениту последњу ноћ (13. септембра) бригада проводи (логорује)  у Дубрави, шуми источно од Тутњевца.

Бригада сутрадан, стиже у Корениту и по батаљонима се размјешта  и у Горњу Буковицу.

У исто вријеме четници са Малешеваца  и Златова (Тобута)  (Бижићеви, Лекини и Керовићеви), њих око 600 групишу се у Тутњевцу и у зору 3. октобра нападају партизане у Коренити и Горњој Буковици. У тој борци партизани губе  шест бораца. Бижић „пропушта“ партизане да се извуку према Сави гдје одлазе у Срем а што код осталих четника повећава нетрпељивост.

По повратку из Срема 6. бригада ојачана са Сремским партизанским одредом ослобађа села поред Саве (без Брезовог поља), преко Загона прелази у Трнову, ослобађа Тавну а затим преко Мезграје , Тобута и Вукосаваца 15. новембра ослобађа Лопаре.

20. новембра партизани крећу на Златово да растјерају четнике Радивоја Керовића. Након наступања преко Растошнице бригаде се враћа у Трнову.

У то вријеме Тутњевац остаје у сјени тих догађаја.

До краја 1942. године из села у четницима су били: Цвјетко Гајић, Јово Павловић, Станко Мојић и Илија Милошевић.

У селу до краја те године није било жртава.

28. новембра, удружене снаге партизана из Трнове напале су штаб Ђуре Бижића на Јовановића брду изнад Тутњевца, којом приликом су исти уништиле, растјерале и обезглавиле. У тој акцији из села се није дејствовало осим мање групе која је затварала правац четницима да преко Митровића се извуку према Тутњевцу, односно Б. Брдо или Коренити.

У ток битци погинуо је  командант Бижић са великом групом својих четника (123). На страни партизана било је 10 погинулих и 12 рањених.

Из Тутњевца нико није страдао и на једној страни.

10. децембра нијемци (738. гренадски пук)  из правца Брчког, Босанске Раче и Бијељине покрећу операцију „Тузла 2“ са циљем уништења партизана.

15. децембра, 1. батаљон МПО на положају у Бобетином Брду, испред јачих снага из правца Пипераца повлачи се преко Тутњевца-Удригова у Тобут гдје се већ биле сконцетрисане јединице 6. источнобосанске бригаде и Сремски одред.

16. децембра,  нијемци и усташе ( 749. њемачка бојна и 3. бојна 6. пјешачке пуковније НДХ) поново улазе у Тутњевац.

Нијемци у овој акцији више не вјерују на четницима па тако на Мајевици су разоружали 76 а у заробљеништво су одвели 110 четника.

Фебруара 1943. године у Тутњевцу је формирана Прва партијска ћелија коју су сачињавали: Душан Станивуковић, Ђоко Спасојевић и Јован зв.Јоцо Иконић.

У исто вријеме у селу патризани формирају омладинску организацију у чијем руководству су били: Јоцо Ђојић, Цвија Станивуковић, Тешо Мојић, Деса Спасојевић, Цвијетин зв. Цвико Станивуковић, Мара Симић и Цвико Јовановић у чије предједништво на нивоу општине улазе Мара Симић и Деса Спасојевић која је уједно изабрана у Секретаријат тог предсједништва.

Те године у јануару и фебруару у партизане ступају: Будимир Гаврић, Милија Миловановић, Михајло Гаврић, Будимко Ђојић, Љепосава Симић, Цвија Симић и Спасоје Гаврић а у четнике су отишли: Саво Глигоревић, Цвјетко Павловић, Милорад Лакић и Вајко Симикић.

У Коренити код школе 14. априла 1943.године  формиран је трећи по реду Мајевички партизански одред. Командант Вељко Лукић  -Курјак, замјеник Ђорђо Ђојић из Доње Буковице (Тутњевца) од  160 људи у пет чета.

7 .маја,  дијелови Тузланске бригаде домобрана из правца Малешеваца и Кораја наступају до Забрђа где логорују.

Јуна мјесеца партизани, 3. Мајевички ПО и сремци разбијају једну домобранску поковнију у Доњој Чађавици, заузимају жељезничку станицу Суво Поље, ослобађају Угљевик и Забрђе (16-17. јуна), Јању и на крају Бијељину 24. септембра.

Из Колоне (Угљевика) и овај пут Смодиш  успијева  побјећа и то сада у Тобут. Кад је то сазнао Вељко Лукић тражи од Јеримије Лазића-Леке да преда Смодиша партизанима. Овај одбија, и Смодишу даје пратњу до Кораја. Пратња састављена од четника (5) на челу са Ђорђијом зв. Ђоком Божићем из Забрђа  у Пушковцу убија Смодиша и његова два пратиоца.

Након тих акција а након краха четника на Малешевцима партизани владају територијом општине па и Тутњевцом. Једина опасност за партизане  и становништво још увијек долазила из Кораја.

18. јула, 15. Мајевичка бригада и Мајевички ПО напали су код Тобута четнике Радивоје Керовића. Том приликом гине 5 а рањено 5 четника, остали се повукли ка Мајевици (Златову и Бусији).

18. августа партизани ослобађају Корај и Челић.

У љето 1943. године са Сутјеске се враћа 6. Источно босанска бригада и са собом доводи рањенике који се лијече у селу, у кућу Спасоје зв. Пајке Гаврића, у чијој кући је кратко радила и Друга официрска школа.

У јесен исте године, четници су ухватили Милку Лазић из Богутовог Села ( Д. Трнове) и објесили је  јавно за вријеме пијачног дана  у Тутњевцу а на њеном тијелу оставили окачену поруку.

Од половине јуна  јуна 1943. године  до 18. марта наредне 1944. године село је било релативно слободно гледајући са партизанске стране.

У тој ситуацији партизани формирају пет Команди мјеста за заједничком Командом Првог мајевичког подручја са сједиштем у Трнови. Први командант је био Ђорђо Ђојић.

16.марта 1944. године 13. ханџар дивизија покреће операцију „Сава“. Од раног јутра наступа правцем Брезово Поље-Забрђе и Брчко-Челић-Корај-Тутњевац-Забрђе.

У оваквој ситуацији 2. Војвођанска бригада одступа на положај у Горњем Забрђу.

Према непријатељу који наступа од Брчког преко Челића биле су једнице 1. Војвођанске бригаде.

Снаге 2. батаљона СС дивизије под командом Ханса Ханкеа 15. марта су заузеле Челић.

Истог дана наступају као Кораја али их тог дана зауставља 16. војвођанска бригада и враћа их назада ка Челићу а Корај оставља незаштиће из правца Бобетина Брда то непријатељ користи и исти дан, 15. марта заузима Корај.

Партизани сутрадан, 16. марта,  ујуто враћају Корај под своју управу а непријатеља одбијају према Челићу и Б. Брду.

18. марта, надмоћније снаге СС дивизије заузимају Корај а партизани се повлаче према Бабајачић и Тобуту.

У Тутњевац улазе једнице СС 13. ханџар дивизије (17.март) том приликом су убијени цивили: Ђорђије Спасојевић, Милорад Јешић, Ђука Јешић, Драго Спасојевић,  Михајло Благојевић, Теодор Николић, Ђорђије Николић, Гоја Николић, Панто Шешлић,Ђоко Миловановић, Томка Миловановић, Петра Миловановић, Аница Миловановић, Јела Лазаревић, Боро Михајловић, Јово Гагић, Митар Гагић, Милојко Петровић, Ђоко Гајић, Милан Миловановић, Ђорђије Мојић, Рија Мојић, Стоја Глигоревић и Драго Ђокић (24).

У ноћи 17/18. марта, дијелови 16 и 36.  Војвођанске дивизије безуспјешно  су напале положаје 28. ловачког пука СС код  Кораја и Забрђа.

Продирући према Мајевици, нијемци су остављали посадне јединице, које су контролисале свако село, сваку раскрсницу и шумарак.

Жестина ових шетодневних борби (17-21.март) и држање војвођана у тим борбама може се сагледати из свједочења команданта 2. батаљона 2. Војвођанске бригаде Глише Опчића који каже:

„Четвртог дана, 19. марта послаше нас на Обренову косу. Наша бригада требала је да из Забрђа истјера војску која је стигла из правца Бијељине а хоће да се споји са 13. ханџар дизијом из правца Кораја. Борсмо се тог дана до подне, нестаде нам муниције, морасмо се повући. Четири дана се непријатељ мучио док се у Тутњевцу није састано са колоном од Брчког.

Тог дана наша бригада изгубила је 50 бораца, 82 рањена и 40 несталих (заробљени или дезертирали)“.

4. априла, једнице 28. ловачког пука 13. ханџар дивизије заузеле су Лопаре.

Партизани се повлаче у Јабланицу (сјеверозападно од Лопара).

1 и 3. батаљон 4. мајевичког партизанског одреда  из Јабланице 20. априла прелази пут Лопаре-Челић и избија на Мамутову воду (Удригово)-

Радивије Ковачевић свједочи о тој ситуацији:

„Склоњени смо у високој младој шуми изнад Пушковца.

Оданде се у Забрђу и Тутњевцу (код цркве)  виде логори СС једница. Разапети су шатори и око њих топови и тенкови са цијевима окренутим према Удригову. Војници у већим групама патролирају путем Корај-Тутњевац-Забрђе, што значи да непријатељ у року један сат може доћи до нас. За њихову артиљерију веома смо погодна мета, земљиште пошумљено, али дрвеће ситно.

Сваког часа могу да нас открију четници који иду путем поред нас према Вукосавцима и Малешевцима.

Може се закључити да непријатељ зна нашу позицију и дан нас прати.

Пала је одлука да 3. батаљон са командантом одреда Бранком Стојановићем Крвавим, замјеником команданта дивизије Ратком Перићем  крене падом мрака 20/21.априла кроз Пушковац, обиђе око Тутњевца и пребаци се у Корениту односно Горњи Драгаљевац.

Сјутрадан увече, 21. априла 1. батаљон креће према Трнови преко Малешеваца и Богутовог Села.

Већ два дана борци ништа не једу, па већина бере младо лишће, а неки чупкају и траву.

Два борца опкорачила млади буквић па кашикма стружу кору.

Истовремено оближњим путем, испод, пролази колона четника одакле се чује жагор и пјесма.

Притајили смо се, згрожавамо се над истином да ти  издајници помажу СС зликовце у сатирању српске нејачи и рањеника и још се уз то веселе туђој несрећи“.

С обзиром да у су партизани 1. батаљона били откривени на Удригову и нападнути од четника исти се дијеле у три групе.  Прва се група  се пробила да Угљевика, па се морала вратити у Тобут, затим у Корениту а на крају до Загона гдје су се спојили са трећом групом.

Друга група 1. батаљона преко Б.Села, Просјеке, Загона, Г.Драгаљевца ( гдје на страну четника прелази командир чете Јово Митровић Бего) а остатак јединице одступа (бјежи) потјери нијемаца и четника према Горњим Загонима (Глоговаче шуме) гдје се тамо састаје са 3. батаљоном МПО.

У Загонским шумама командант 1. батаљона Мићић постројио је разбијену јединицу  од свега  70 људи. Том приликом је објаснио ситуацију и дозволио ко жели може да иде кући. Том приликом батаљон је напустило 14 бораца.

У тој 1944. годину на страни партизана из села су погинула браћа Василије (командир чете у МПО) и Будимко Ђојић синови Лазара а браћа првоборца Ђорђа.

Ђорђину жену Босу су локални (сеоски) четници заклали, преходно иживљавају ћи се над њом.

У 1944. нико из села није приступио партизанском покрету а у четнике су отишли: Драго Ђокић, Ранко зв. Рачић Павловић, Ђорђе Томић  и Неђо Јешић.

  1. години из Тутњевца у партизане ступају: Василије С. Јовић, Обрен Л. Спасојевић, Лука С. Јешић, Живан Ц. Јешић, Војко Т. Николић, Драго Ђ. Рикић, Велемир зв. Вељо Благојевић, Цвико Т. Аврамовић, Василије Т. Симикић,Срећо Р. Голубовић, Радо П. Милошевић, Гавро М. Милошевић, Цвијетин М. Јовић, Саво Ј. Петрић, Трифко С. Миловановић, Василије З. Зарић, Саво Ј. Лакић, Драго Ђ. Драгић, Цвијетин С. Ивановић, Илија Ц. Станивуковић, Спасоје Ј. Иконић, Владимир зв. Раћо С. Лазаревић, Обрен Г. Вукић и Живан П. Лазикић.

Од њих 24 погинуо је само Василије Јовић на Равном Завиду (Лопаре) у борби са четницима.

На основу настале ситуације штаб 4. Мајевичког партизанског одреда издаје летак који је носио наслов „Народу Мајевице и Семберије “, текст се може видјети овдје!

Мјесеца новембра, на подручју општине формирана је Команда мјеста јачине једне чете и први  Општински НОО. Задатак команде је био борба против четника, усташа и зеленог кадра на подручју општине.

У то вријеме (септембар)  на подручју општине највећу снагу су имали четници Јеремије Лазића зв. Зеке јачине до 600 људи (Подрињско-семберска четничка бригада).

  1. маја Зеко издаје обавезујуће Упуство које се може видјети овде.
  2. септамбра, српски и муслимански прваци Семберије одржавају састанак у Дворовима када издају заједнику изјаву која  се може видјети овдје!
  3. септембра, Дража Михајловић борави у Дворовима а дан касније у Црњалову Горњем након чека је продужио за Посавину.
  4. новембра , Зеко шаље наређење својим јединицма које се може видјети овдје!

У тој бригади су се истицали Радомир Арсеновић, Перика Тешић, Драго Токић, Драго Ђокић и Реља Петровић. Главни њихов положа је био на Нумери (Г.Чађавица).

У то вријеме исти пресрећу, хапсе и у шуми „Дубрави“ убијају Васу Јовића-Попца , његовог брата Душана, стрица Лазара и стрине Стевку и Виду сви из Доње Трнове.

Након тога партизани ( Двадесепета брдска и Шеста источнобосанска бригада) нападају четнике на Нумери 4. децембра, гдје гине командант Зеко, а на његово мјесто долази Перика Тешић из Богутовог Села. Четници од тада престају бити значајна војничка снага.

Разбијају се у тројке, групе а ређе  десетине.

Ови четници су се „одметнули“ у шуму,  гдје су у селу имали своје везе (јатаке). На препад, ноћу, нападали су команде мјеста, одборнике у селима, и представнике нове власти.

17.августа, 11.новембра 1944.године и 15. јануара 1945.године Тито (партизани) нуде четницима амнестију.

Већина четника из села прихавтили су услове амнестије.

На дан завршетка Другог рата  (15. 05.1945.године) из Тутњевца у четницима је остала су  3 становника села и то: Неђо Јешић, _______________, _________________ који су од стране нове власти ликвидирани.

„Паметан човјек одлази у четнике,а враћа се из партизана“, Брана Црнчевић.

Извори:

 

 

ДОБРО ДОШЛИ НА СТРАНИЦУ!