Кад лисице коло воде, то је знак да ништо није добрo. Како су наши стари говорили, тако нам се ових дана и показало.

Јуче, када  је наш Тутњевчанин Радо Мрки зв. Џек раним јутром пошао да успе живини мало жита имао је шта и затећи. Једини патак и патка лежали су у снијегу, испред кокошињца у локви крви. Након краћег вијећања са комшијом Марјаном дошли су до закључка да је у питању лисица. Сада је наш Џек  по други пут, остао без живине. Поред овог случаја јављају из Читлука да им лисица по двориштима вија у сред бијела дана.

Након свега на крају шта рећи. Нема више као некад зечева и дробина од свињокоља у Чолића шуми а нити  ловаца.  Сада наши Тутњевчани дробине шаљу за Бијељину а ловци умјесто да крстаре Шуматницом и Дубравом,  уз кувано вино и роштиљ, циљају са прозора ловачког дома, ако шта наиђе. А лисице, ко лисице морају од нечега живјети. Мало по мало преузимају територију.

У недељу,  у 75. години умрла је Јелка зв.Пелка супруга Војислава Симића.

Сахрана покојнице обавиће се данас, 20.12.2018.године у 12 часова на Великом гробљу.

Јелка је иза себе оставила синове Милорада и Ђоку.

Данас је Св.Никола-Никољдан.

У кућама Саве, Чедомира, Славке, Ђоке, Драге, Ђоје, Михаила и Милорада Секулића,  Славке, Рајке, Војке, Здравке, Млађена, Ненада и Ђорђа Томића, Живана, Милке,  Мике, Цвијетина, Стојана, Милорада и Раде Костић, Алексе, Теодора и Недељка Радића, Марјана Петровића, Јовице Милошевића , Љубе Јовановића, Ђоке и Саве Симића, Радомира Илића, Милована Савића, Драге и Милована Лукића, Велемира и Цвјетка Вукића, Јована Видојевића и Јована Николића слави се крсна слава.

Нека им Бог подари здравља, слоге  и среће  и да много година славе своју славу у миру и радости.

Јуче, у својој 91 години умро је Лазар син Ристе и Живке Глигоревић.

Лазар  је сахрањен данас на Великом гробљу у Тутњевцу.

Покојник  је иза себе оставио синове Петка, Илију и Јеремију и сестру Славку.

Након радова у школском дворишту, на ред је дошао стари, готово заборављени школски бунар.

Некада је имао употребну а данас само историјску вриједност.

Да остане на свом мјесту и да даље  подсјећа будуће нараштаје одакле су ондашњи ђаци а и путници намјерници утољавали своју жеђ побринуо се поново наш Миле Јоцановић.

За модеран сантрач надамо се да нећемо дуго чекати. У нашем Тутњевцу има још добротвора који могу и хоће нешто оставити родном селу.

Спасавање овог бунара од пропадања треба бити само полазна идеја да се у селу поправе и очувају надалеко познате воде и чесме.

Ко зна када могу затребати.