
Свака заједница, свака група, свако село наше општине има понеког свог мјештанина који одскаче, заријева, зановијета, пркоси, тјера нешто своје.
Већина нашег становништва такве са подозрењем, а често подругљиво посматра и прихвата.
Наш комшија, Марјан Перин је такву судбину стекао или сам изабрао.
Након 40. година вратио се у своје родно село. Кад је одлазио била су једна а данас „мало“ друга правила или је сам одсуствујући из завичаја попримио и сада својим комшијама донио некаква „тамо њихова“ правила.
О његовим „проблемима“ раније смо писали, а што се може видјети овдје.
Након тога проблеми су се почели ширити и продубљивати. Кад је успио галамом „очистити“ околину центра села, платити да се очисти око Бегових чесама, замјерити свештенику због беспотребне монтаже антена телефоније на торањ наше цркве, смирити превирања у клубу, подржати акције помоћи угроженим, стигла је „тешка“ оптужба.
Оптужба да и ако се бори против нечистоће и самовоље он својим примјером подрива напоре комуналног предузећа да наплаћује одвоз смећа од њега и његових комшија.
Комунално предузеће грунуло је на непослушне.
За кратко вријеме поштар је по селу почео да куца „пробраним“ на врата са плавoм ковертом.
Прво је тужен Марјан, а одмах затим и његови истомишљеници. Они који редовно плаћају чудили су се шта бунџијама ово треба а они који смеће и даље не плаћају а нису тужени ћуте. Шуте, чекају шта ће са ових првих бити.
Тужба је гласила. Смеће је вожено, мора се платити.
Одговор на тужбу гласио: нема уговора о одвозу смећа, није вожено. Платити се нема шта!
Првостепена пресуда судије Бојчића може се видјети овдје.
Коначна пресуда Окружног суда може се видјети овдје.
На крају суд је пресудио: „У име народа, прц Милојка!“
Марјан је сам пристао да плаћа смеће, по „његовим“ правилима. А остали, ко је плаћао и даље плаћа, а ко не плаћа и даље не плаћа.
По процјени обиљежених, у нашем селу има преко 100 кућа чији власници не плаћају смеће.
Пропис је јасан, ко има смеће мора га и плаћати само је питање ко ће и кад га натјерати да притисне прстом на уговор.
„И за ту бољку има лијека, само треба упутити разумну ријеч или привити љуту прољетну траву.
Овај случај је показао да је понекад један већи од четири“ разочарано подвикну Марјан.
Данас је 1. април. Међународни дан шале!
Ово ипак није била шала!