Далеке 1903. године тадашњи владар нашег села Салибег напустио је своју кулу, напустио је наше село, напусти је свој извор. Отишао је за Орашје гдје је наредне године умро.
Прије него је пошао, својим поданицима оставио је извор звани „Чесме“. Биле су ту двије цијеви – роре из којих је вода непрекидно шикљала на радост жедног становништва и путника намјерника.
Поред извора пролазио је државни пут, па је извор још више био на значају.
Педесетих година пут је „одбијен“ на више.
Седамдесетих година „моба“ или ипак обавеза је воду, малим дијелом, одвела низ брдо, до школе.
На крају деведесетих година уз помоћ државе, мјештани су воду одвели на све стране – уз брдо, низ брдо… Па све до Читлука.
Након овог рата, Маћо сагради чесму у порти храма, па и литија на Богојављење након 110 година престаде ићи до нашег извора.
Нема пута, нема посјете, нема потребе, вода сама тече низ брдо па докле стигне.
Извор остаде усамљен од народа и од власника.
Више нема жедних.
Године пролазе, Чесме пропадају, вода излази на све стране, тражи себи пут.
Корисници не хају. „Док има воде, не треба извор дирати“, рече један задовољни корисник.
Инсталација „побољева“. Ови који су на школском воду често немају воде, па имају… На крају, опет сви задовољни.
Ови други ништа не дирају док базен „не заили“. Па онда скупљај добровољни прилог да се то муље чисти. Ко хоће да помогне – хоће, ко неће – неће. Воду ће свеједно добити, она увијек тече низ брдо!
Годинама је ишла, како је ишла.
Киша пада, трава расте, гора зелени па умре, па све у круг…
Прошле године тај круг Марјан је прекинуо.
Акцију је повео. „Ко хоће да помогне – хоће, ко неће – нека коментарише“ рече Марјан.
Радници, алат, боја, четке и наш извор врати стари сјај.
„Ове године наставак акције. „Омладинска банка“ Угљевик и Центар за животну средину Бања Лука преко Светосавске омладинске заједнице Угљевик дадоше паре па се повадише пањеви, поравна се околина, насу се приступ, поставише се двије клупе, канта за смеће и путоказ на регионалном путу.
Био је приједлог да се доведу дјеца из школе, да посјете свој извор, да се одржи час локалне географије и историје. Има вјероватно у селу дјеце која и не знају да постоји овај извор.
Рекоше ми да је процедура када дјеца треба да иду ван школског дворишта. Мора се питати директорица у Забрђу.
Нема везе. Ко хоће да му дијете посјети свој извор нека га и доведе.
Има обећања да ће се и надстрешница поред извора саградити“ истиче пензионер Марјан.
За сада, остало је још да се ријеши некадашње корито и бољи приступ самој чесми.
Ко ће то ријешити?
Преко сто кућа користи воду са овога извора, ваљда ће се неко сјетити да настави гдје се данас стало или ће Чесме саме дати знак да нешто треба предузети.
Све се може кад се хоће!
