Данас, у 97. години напустила нас је Петра, кћи  Крсте, a супруга Лазе Јешића.

Најстарија  становница нашег села оставила је ожалошћене синове Цвику и Милоша.

Сахрана ће обавити сутра,  22.02.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.

Јуче, у 70. години умро је Илија Гагић, син Лазара и Милица.

Покојник је оставио ожалошћеног  сина Жељку, супругу Драгицу, брата Јову и сестру Даницу.

Вријеме сахране биће познато сутра.

Јуче, у 84. години умрла је Милица Гаврић кћи Илије и Василије.

Сахрана ће обавити сутра, 18.02.2024.године у 12 часова на Великом  гробљу.

Покојница је оставила ожалошћене сестре Анђу и Стоју.

Последњу годину дана о теми рудника у Лопарама доста  се причало, препричавало а понајмање озбиљно, стручно писало и још више расправљало.

Све је почело када су објављени резултати истраживања у реону села Лабуцка, са јужне  стране мјеста Лопаре.

Неспорно, ваљда, резултати кажу да ту има више врста руда, а међу осталим и литијума који је у последњим годинама најзвучнији у свијету.

Истраживање је било и прошло, ко је знао знао, а ко није сада се пере.

Неспорно је да је власт у Лопарама знала за истраживање?!

Сад’ остаје главна тема за оно мало Мајевичана што је остало, хоће ли бити новог  рудника или неће и шта ће они од тога имати?

За оне који су за, ствар је јасна, они могу да ћуте и раде по свом и чекају свој дио колача, … ако га буде.

У том случају прво иде концесија са концесионим пољем по обичају големим, непотребним обухватом ( да нико не може други прићи концесионару), затим експлатационо поље и  општи интерес. Стижу  багери!

А за оне који су против, предстоји тешка борба да докажу да та инвестиција Лопарама није потребна, а затим нити Републици Српској.

Грађани који су против , буде се, удружују се преко феjсбук група, коментаришу  и  „раде“ нешто стидљиво.

За противнике рудника из сата у сат муњевито цури пијесак.

Нису више у питању године, нити мјесеци …

Ако оде предлог министра Ђокића за концесију на Владу, а министри дигну руку, готова је ствар.

Све ово вријеме Скупштина општине Лопаре је вагала и на крају је превагнула. Странка СДС је превагнула. Сада остаје да се изјасне осталих 10 политичких странака са регије Мајевице и Семберије.

Шта о томе мисле остале политичке странке које првенствено раде и живе у Лопарама затим Бијељини, Брчком и на крају Угљевику?

Шта о томе мисли приватно, а поготово службено министар Ђокић који је из Брчког!?

Затим, шта о томе мисле грађани цијеле општине Лопаре. Ако је Скупштина општина Лопаре мислила озбиљно, а види да то неће изаћи на добро, зашто није расписала рефрендум да се Лопарчани изјасне о томе,  а  тек онда остали становници регије виде шта им је чинити.

Ако је Мајевчанима већински стало до екологоје и здравља, онда ће их и остали сигурно подржати.

Ако је цијелој странци СДС, која је ваљда против, истински стало да рудника нема, онда им није „проблем“ скупити 30 потписа народних посланика. И да се о томе прича на Народној скупштини Републике Српске или је у питању „политика“, опет калкулантска  и лажна.

За политачаре наше  ова тема је „тешка“, од ње очито бјеже. А кад они бјеже и народ иде за њима.

Они би и паре и гласове!?  Вагају?

Противници их морају свакога дан притискати да се изјасне о овој теми!!!

Овако, Скупштина општине Лопаре је тек прије два мјесеца донијела прегласавањем став да се одбације могућност за били какву експлатацију руде на њеној територији а заказује потписивање „петиције“ за четвртак, 15. фебруар  у 15 часова.

Ко ли је бирао вријеме и мјесто, добро га је изабрао!?

Јел’ се овдје потписује петиција, која  је у правном смислу један обичан политички притисак на министра Ђокића и предсједника Владе  или се потписије народна иницијатива за Скупштину Републике Српске где треба сакупити „трачавих“  10.000 потписа.

Све је у магли, иде килаво са противничке стране, бар тако се чини  нама Угљевичанима.

Народ Мајевице „можда“ треба размишљати и о половичном, мекшем решењу.

Да се копа и да се тако  ископана руда у необрађеном стању извози даље ван Мајевице.

До тада и једни и други не мирују, противници заказују разговор за недељу у 12 часова у Лопарама, а присталице шуте, чекају шта ће бити.

Будући концисионар  такође не мирује, он тјера својим правцем.

Само да се домогне концесије, а противницима остаје једино да удуплају борбу и да под хитно траже изјашњење свих учесника по овом питању.

Прексиноћ, враћам се у стан, сједам да вечерам, бацим поглед на телевизор, видим филм, домаћи, стари, вртим мисли и сјетим се о чему се ради.

Ћутим. Кћерка ми износи вечеру, и она баци поглед на телевизор и рече: „Kакав је ово филм?“ и замаче у кухињу по даље понуде.

Изненађен застадох, сину ми, па дијете моје не зна ништа о нашој локалној историји.

Уф побогу, гдје сам то погријешио?!

Разочарано у себи кажем:“ Јој Радоване, ој Миладине, шта си досад радио Ратко?! “.

Трзнем се, вичем је, први пут благо, кад видим да не чује повисим тон и зовнем је к’ себи.

Дође…

Питам је: „кћери, је л’ стварно ти не знаш ништа о теми из овог филма?“

Она опет: „Hе знам.“

Кажем јој: „Сједи и гледај, ускоро ће ићи пјесма као умјетничка подлога филма, па ћеш ваљда схватити.

Тако и би. Убрзо иду стихови, некад познате пјесме, а данас очито заборављени, надам се да нису забрањени.

„Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе, па одоше за Босну тамо да се боре …“

Прође пјесма. Дијете још увијек на разумије.

Онда јој објасним, умјесто горе споменутих и неспоменутих, да су ти Сремци, људи са оне стране Саве прешли на нашу територију да се боре за нас и да су све вријеме ратовали-тукли се баш по територији наше општине.

Да су сви, који су тада изгинули након Другог свјетског рата, сахрањени на заједничко мјесто (Јовића брдо) у Доњој Трнови.

„Сад разумијем“ потврди, видно изненађено, дијете.

У том тренутку нешто у мени проради.

Имам 59 година, … мислим да још није касно.

Ја ћу да покушам да исправимо неправду према тим људима.

За почетак потребно ми је до Ђурђевдана  200 потписа.

Треба ми подршка мојих Угљевичана.

Ваљда ће њих двије стотине, када су ми се на почетку могли потписати, моћи то поново урадити кад за то дође вријеме, (у јесен ове године).

Још треба да обезбиједим толико и борба може да почне.

Борба која ће бити тешка.

Борба да се, за почетак, изборим за неправду учињену од стране нас Мајевичана, Угљевичана да се, ако ништа друго, бар врати назив улице „Војвођанских бригада“ у нашем Угљевику.

Угљевичани то могу.

Надам се да и хоће!

Да живимо као сав нормалан свијет!