Централна изборна комисија БиХ (ЦИК) наложило је Општинским изборним комисија (ОИК) да објаве, изложе Привремене бирачке спискове за подручје цијеле општине.

Грађани нашег села ОВДЈЕ могу да провјере има ли њиховог имена на Списку.

Ако неко примјети да његовог имена нема,  треба да се обрати у Центар  за бирачки списак (ЦБС) у згради Општине или на телефон 055 773 768.

На садашњем Привременом списку нашег села налази се 1052 гласича на два бирачка мјеста. У односу на протекле изборе  број бирача је мањи за 2 а у међувремену је умрло 42 грађанина нашег села.

Из овог се види да је природни прираштај у нашем селу још увијек добар или је у питању нешто друго?

Више пута поновљено постаје правило које пије воду показало се и у нашем селу.

Навикнути на живот без правила наши грађани су од постанка нашег села решавали се  свога смећа како ко умије и хоће.

О том проблему на овој страници више пута је писано, викано и указивано као наше лоше  понашање.

Наизад, од како је Компред пристао да одвози наше смеће, то се свијест за правилним одлагањем прљавштине из наших дворишта полако поправила.

Они који плаћају смеће немају више потребе да своје смеће бацају  гдје не треба тј. да бацају  у туђе.

Остају да се ријеше они који настављају по старом.

Поучен оваквим нашим писањем  а које је дијелом зашло и у његов посјед, шуму , наш Драган Шешлић не чекајући било чију помоћ засукао је рукаве, узео сикиру, виле, грабље, џаку и шибицу и кренуо на посао.

Шуму  коју му је отац Панто поклонио одлучио је да доведе у ред, да сакупи смеће које су му комшије оставиле.

Дан-два и чишћење је завршено. Сада је његов комад шуме попримио изглед  парка.

Ваљда ће се  и остали међари сјетити да очисте  своју шуму која представља лице свих нас.

Јуче, у 89 години умрла је Сара Милошевић супруга Милорада.

Сахрана покојне Саре обавиће се сутра, 18.07.2020.године у 13 часова на Великом гробљу.

Покојиница је оставила ожалошћеног сина Спасоју, кћери Боју, Анђу, Јелу, Милеву и Радију, брата Ристи и Ивана и сестру Аницу.

У Недељу 21.6.ог. на празник Св. Великомученика Теодора Стратилата, у храму Богородичном у Тутњевцу, а пред Св. Литургију благодат Божја појавила се кроз мироточење појединих икона.

Ово св. и целебно миро које је продукт Божје благодати, а не људски, појавило се на главној икони (престоној) Христа Спаситеља, икони цјеливајућој Христа Вседержитеља (руска) и малој литији са ликом Св. Оца Николаја Чудотворца, која се налази уз сами иконостас. Икона Христа Спаситеља (цјеливајућа) мироточила је и испод стакла и по стаклу, а тога дана смо посебним убрусом обрисали икону и памучном ватом, коју дјелим онима који желе да имају ову светињу.

Икона Христа Спаситеља на иконостасу, је благодаћу Божјом мироточива, Његов лик, брада, коса, прса и то нисмо смјели ни жељели да дирамо. То уопште до данашњег дана не испарава.

Мала литија са ликом Св. Николаја, која је заштићена најлонском фолијом прекривена је св. миром, као и мали држач на коме се налази. То исто нисмо жељели да обришемо. Молебан у славу имена Христа Бога нашега, а у знак благодарности које нам је Бог подарио својом милошћу и љубављу, свакога петка у 17 часова ми служимо у храму тутњевачком , као и сваког 21. у мјесецу.

Управа тутњевачке парохије нарочито истиче, да ако имамо некога од својих да су болни, да их доведемо да буду присутни на акатисту, а ако нису да се донесу имена свих њих и осталих болних које познајемо.

Данас, на Малом гробљу сахрањена је Мара Лазикић, супруга Радована.

Покојна  Мара умрла је 02. јула у Њемачкој у 75 години живота.

Иза  покојнице остали су ожалошћени: супруга  Радована, син Драган, кћер Петра, брат Драган и сестре Ружа,  Гордана, Стана и Савка.

Прије неку вече порука ме разбуди.  Пише: „Иди молим те види Ружицу Драгановицу. Види како живи, у којим  условима лежи, како бије своју муку. Види може ли јој се ишта помоћи.“.

У први мах нисам разумио. Распитао сам се мало. Кога сам год питао за њу и њену породицу, мук, гримаса, ћутање. Разумио сам, значи није добро.

Сјетих се, Ружицу и њеног Раденка сам срео први пут исцрпљену, сломљену, болесну, када је ономад морала хитно за Добој, а нема докумената. Зови, моли, иди, гурај, јадај се ….

Од тада прошло је добре двије године.

Недјеља, иза подне, сунчан дан, уз Грабик па до Зарића брда. Ту је кажу са лијеве стране. Уђем пред прву кућу, није то, знам то је кућа Бошкова, али гдје је Ружица. Право, благо низ брдо, некакав утабани коловоз  води иза гранатог дрвета. Дрвета од кога се даље ништа не види.

Иза дрвета зградица, „кућица“ у јапију, а иза ње зидана кућа, над подрумом, разбијених врата, релативно новије градње. Испред куће чесма, капље, цури, јеца. Иза куће посрнули тоалет, штрик за мокри веш и то је све.

У овој кући преживљава породица Драгана Зарића сина Бранка и Стане, који даде живот за своју породицу, мене и нас.  За Републику.

Овдје у некаквим условима живи Ружица са два сина близанца Раденком и Миленком.

Након првог викања, иза оронулих  и посрнулих улазних врата појави се син Раденко.

Кажем да сам дошао да видим како то живи породица нашег комшије Драгана.

Улазим преко излоканих степеница у ходник,  ходник без пода.  Питам Раденка гдје је мајка. Каже, право па лијево. Сво вријеме звјерам, гледам около, упијам.  Прва десно просторија каже за купатило које је започето и никад завршено. Право соба, скромно уредна, лијево кухиња, дневни боравак и све остало.

Улазим, гледам, удишем, издишем. Застаје ми дах. На једном кревету Ружица замотане ноге, на другом син Миленко прати утакмицу. На сред собе инвалидска колица са рупом, иза врата шпорет и машина за веш без воде. Губим глас! Знојим се! Шта да питам? Шта да кажем? Бришем се!  Представљам се. Почињем разговор. Тежак, мучан. Ћуте они, ћутим ја. Морам, што сам иначе дошао?

Кажу ми да у овој кући коју је „село“ подавно започело живе без воде, купатила и подова, а прије ње живјели су у јапијари испред.

Ружица се скоро вратили са операције ноге. Нема женску особу да је служи, ту су синову да мајку подигну, пресвуку, нахране. Болује дуги низ година. Стално мијења болнице.

Добија Ружица  породичну пензију 356 КМ, а син Раденко ради за минималац на одређено вријеме и то је све.

Други син нигдје не ради. Није за рада.

Има Ружица и трећег сина, који није са њима. Отишао је својим путем, далеко од татине Републике Српске.

Прије двије године су конкурисали за гарсоњеру, још ништа, стално се неко жали на њихову сиротињу, кажу.

На питање шта им највише треба, кажу да кућу доведу у ред. Купатило, подови, столарија.

Поздрављам се, излазим, стајем на степенице, још једном се осврћем. Испод и иза куће шума пришла, трава наваљује, сунце пада за облак.

У овој кући све је стало од како Драгана нема. Од онолике породице Зарић све је спало на два-три дома.

Осврћем се, на глас причам, дозивам покојног Драгана, извињавам се!  Шта је до мене, ја сам ту!

Размишљам, има ли у нашем селу од Тите до данас да породица палог борца живи у оваким условима.

Је ли Драганова жртва заборављена?

Иду избори!

Шта ова породица може  да изабере?