Од давнина у нашем народу постоји израз „купити мачка у џаку“, купити нешто на невиђено или купити нешто виђено али несигурно, замаскирано.
Како тада тако и данас, само сада много умотаније, неамазаније и свакако „штетније“ по купца.
Прије неки дан, возим се као сувозач за Бијељину. Сад безбрижно заваљен у сједиште мерцедеса, чаврљам са возачем и полако јездимо ка граду. Идемо на безбрижни састанак.
На улазу у град продају се возила, половна или рабљена како их ко зове у овој држави.
Мој возач заустави возило, изл′еће и пређе на ауто-плац са десне стране. У дворишту куће двадесетак возила збијана једна до других. Око једног голфа 6 обиграва муштерија а за њим трговац. Мој возач уђе да вити једног теренца, каже хоће унуци, скоро положила па треба ђед да је обрадује.
Ја изађох из возила, не улазећи у двориште наслоним се на тарабу и погледом шарам преко гомиле возила. Примјетим да ни на једном возило није истакнута цијена. Хајд, помислих није то ни битно. Коме треба возило нека пита. Тако и ја приупитах за тог голфа, трговац к′о из топа 16.500.
Настављамо даљу конверзацију. Тражим још информација: битних, битних и то како, по којима ћу „провјерити“ шта је у том „џаку“.
Даље питам: „Је ли ово продаје правно лице? Хоћу ли за купљено возило добити рачун у којем ће стајати цијена коју сам платио? Хоће ли у рачуну писати километража која је на сату у моменту преузимања возила? Има ли возило скривених мана…“
Продавац се трже. Види да ја постављам, бодем са тешким питањима. Љутито ме питата: „Гдје ви радите? У полицији, инспекцији или…. Не, кажем му ја, ја сам матичар, радим у општини“. Након краћег ћутања и мог поновног инсистирања каже ми да морам дио новца платити на рачун а дио у кешу. Дио који иде на фактуру бити ће уписан на исту а кеш, на руке – онако. На фактури неће бити уписана километража, јер за Бога то није битно.
Обојица видно разочарани, свако на своју страну.
Трговцу остаје да размишља који је овај што пуно пита а мени да нађем трговца који пристаје на моје услове.
Ради бољег разумијевања да поновим, објасним читаоцима ових редова „моје“ услове како би сутра избјегао „мачка у џаку“:
- Куповати возило од правног лица. Разлог што исто има чим гарантовати, ако се покаже да ми је продао „мачка“.
- У фактури, рачуну обавезно приказати комплетну цијену. Разлог – уколико дође до верге, да се може вратити, наплатити цијели износ који сам платио. Суд само вјерује рачуну, а и што би учествовао у крађи ПДВ-а за туђи интерес.
- У фактури обавезно да пише километража. Разлог – да ако сутрадан утврдим да сам купио „мачка“ да могу тужити продавца-фирму и тражити враћање возила или смањење цијене због тог битног недостатка.
Данас, свако ко купује возило гледа да не буде преварен.
Хоће да зна шта је у „џаку“.
Закони по овом питању у нашој „држави“ постоје и на страни су купаца. Т
Трговци их морају или требају поштовати, констатовасмо у „Ланч бару“ на крају састанка са проф. Василићем чија је то данас специјалност.
