Јутром раним, брда и долове нашег Тутњевца прекрио је први снијег. Након што је дјед Обрен невољно подигао старе кости из топлог кревета, протрљао очи и ухватио се за шалтер да упали свјетло, када гле чуда-ништа! Струје нема, воде нема, ватре нема.
Ој јесени туго моја. Остаје старини да у себи промрља, да гласно запјева, да пусти глас. Да куне дистрибуцију и власт.
Ваља ватру заложити, ваља краве помусти а струје нема, ваља стоку напојити а воде нема. Да су то педесете па да се стока потјера на ријеку или Бегове чесме, да протегне ноге, да се очеше од некакву ограду, да бодачи одмјере снагу, да чобан пусти глас.
„Џаба причати, џаба се сјећати старине, ово је двадесет први вијек“, рече стрина Ружа. Ништа без струје.
Шути, сједи, и чекај.
Дан одмиче, стока мучи, Обрен се нервира. Цијели данашњи дан снијег досадно сипи. Рекло би се ништа страшно. Струје у нашем Тутњевцу има,нема, нема, има. „Више нема, него што има“ рече Обрен.
„Звао сам Модран, рекоше доћиће ускоро, а то ускоро вуку ево већ три сата. А мени пумпа од гријања стала, горива за агрегат немам. Не могу сада ићи у Угљевик. Кад их питам у чему је проблем, они кажу мраз“ рече љутито Марјан Пицука.
„Што је за нестанак струје крив мраз, кад га нема. Шта је мраз крив?“ пита се Марјан.
Ноћ осваја, село тоне у маглу и мрак, струје нема још. Воде нема, краве муче. Младица више нема да уз фењер или лојаницу умире мук неровозних крава.
За све је крив мраз, још се врти у глави дједа Обрена. Зашто?
Вјероватно је крив што раније није стигао, да помлати ово бескорисно лишће, које сада задржава снијег, које опет притишће дрво, а оно притишће жице наше струје.
На крају, је ли проблем у мразу или у нама. „Треба да се присјетимо протеклих избора“, рече Марјан Пицука. Ако то има икакве везе.
И поред свега овог лошег, има овдје нечег и доброг. Земља се наквасила, па трактор добро слаже бразду. Јесте да је низбрдо, али иде ли иде.
И на самом крају јављају, стигла струја, ватра у камину пуцкета ли пуцекта. Село опет задовољно. Ваља живјети даље.
