Студентско истраживање нашег Тутњевчанина Славише Р. Јовића на тему : Посмртни обичаји у селу Тутњевац можете видјети овдје.

Студентско истраживање наше Тутњевке Јелене Костић на тему:Зимски циклус религијских обичаја у селу Тутњевац можете видјети овдје.

=================================================================

НИШТА НИЈЕ КАО ПРИЈЕ

Дошло вријеме интереса,
много више него прије,
ни господу са небеса,
ништа данас јасно није.

Брат са сестром не дивани,
чак са мајком син не збори,
дошо ђаво да тамани,
ником неда да се одмори.

Само трка на све стране,
ору, сију и зидају,
никог нема да застане,
ни за здравље да питају.

Један другог домаћини,
нит’ ракију да попију,
„само журим, хајд’ извини“,
са временом битку бију.

А некад се знало брате,
и за пјесму и за сијело,
ал’ ту некад бијеше прело.

У ноћима дугим зимским,
рано смркне, гас поскупи,
у кућама топлим ниским,
комшилук се често скупи.

Зима оштра, снијег се вије,
момци, цуре сам се гледе,
домаћица љуту грије,
кафу кува и не преде.

А домаћин пјесму поје,
и пршуту суву реже,
за прелџије драге своје,
џабе мразу, залуд стеже.

Цуре везу и хеклају,
руменије од пламени,
треба рухо да спремају,
за удају с јесени.

То је било тешко доба,
углавном се јела проја,
сваки посо сврши моба,
сваком очи пуне зноја.

Радило се, ал’ уз пјесму,
жело, врло и копало,
нико није им’о чесму,
и рубље се ручно прало.

Жуљеви су тад пуцали,
по шакама као гљиве,
слава богу, сви клицали
пуне су нам биле њиве.

Жетелаца и копача,
и орача с плуговима,
звонке пјесме од косача,
ориле се доловима.

Још осјећам у дну срца,
мирис чобанског печењка,
тиха ватра смирај сунца,
ми румени попут дрењка.

Није било петит кекса,
слаткиша и томе слично,
малој дјеци нит’ памперса,
ал је било идилично.

Сад с трактором сељак ради,
много више, брже, боље,
ал’ одоше у град млади,
оста’ пусто село, поље.

И данашње ове цуре,
баш за селом и нехају,
све од реда у град журе,
у село се не враћају.
Остадоше празна села,
само стари да се пате.

Нема сијела, нема прела,
млађи неће да се врате.

Џаба струја, асфалт, вода,
телефон и што шта више,
кад је стигла нова мода,
да из села свако збрише.

Одрекле се груди бола,
окренули хрсту леђа,
бјежи брат од брата свога,
мајчин поглед сина вријеђа.

На празнике цркве празне,
а некад су пуне биле,
сустижу нас божије казне,
жене се погосподиле.

Неће дјецу да рађају,
једно,  двоје, ријетко троје,
себи живот угађају,
па нам школе празне стоје.

Није богат који броји,
доларе ил’ можда евре,
него ко се бога боји,
и дјечије рубље пере.

Ко гдје воли нека живи,
и господа свог прославља,
родном селу ко се диви,
тај га и не оставља!

Ненад Видојевић,Угљевик