У последњим годинама у нашем селу а шире као да се цијели свијет преко ноћи  преокренуо на своју страну.

Сад, када дјеца родитеље гледају са  осјећајем тежине,када браћа нису браћа,када комшије завиде један другом, када је моба постала ријеч за крижаљке а сиротиња оличење немоћи,исмијавања и понижења у  нашем Тутњевцу опстао је човјек који је показао да у њему куца још увијек велико срце.

Родио се прије 77 година у скромној кући великог Саве и честите Милке која након само  три године са новорођеном сестром Драгињом  умире.

Остаје сам са оцем.

Била су то ратна, сушна, гладна и гадна времена гдје се голим ногама прашина газила а кад је комад прове био слађи од самог меда.

У двадесетој години већ се оженио, убрзо дјецу доби па у бијели свијет да нађе срећу себи и другима кренуо.

„Радио, одрадио и зарадио“  како сам каже, довољно за себе и своју породицу.

Живио  како је умио и мислио.

Након рада у Аустрији вратио се на родном мјесто да остатак живота проведе у миру и слози.

За кратко вријеме супруга умире, дјеца отишла својим путем ,здравље посрнуло  а времешна старина још се неда.

У миру простране куће која зврљи празна проводи своје пензионерске дане.

Повучен својим  великим срцем на глас комшинице експресно одлучује да припомогне, да обнови старо кумство и да мали Давид прими свету тајну крштења и као и сви овдашњи вјерујући хришћани.

Као и раније, и тада је одлуку донио сам. “Дијете није криво,треба у школу ићи а није крштено, ако га се је кум одрекао, ја нисам мога“ каже старац.

Крштење било, крштење прошло, кум сада  иде у школу увелику, о оцјенама је још рано говорити, његово је да марљиво учи и да слуша свог кума.

Немајући мира, на поновни абер да се продаје кућа са окућницом одмах је реаговао и без устезања и питања икога дао  6.000 еура да помогне свом нејаком кумчету.

Овај поступак одјекнуо је селом као и до сада на два начина.

Родбина потпомогнута дежурним душебризницима  је рекла да је баци паре, да је поступак прелио чашу и да му то не могу опростити а други су рекли оно друго.

Којих има више вријеме ће показати.

Повријеђен, наш саговорник каже „нећу стати на овом, осуђују ме они којим сам ваљао, мојим сам помогао,сад је ред на оне који немају, ја то могу, ја то хоћу“.

Овим дјелом кум је испунио своју свету обавези,на реду су ови други ако их има.

Једно је сигурно и Давид треба нормално да живи, док је кумова биће и Тутњевца.

У нашег Јована још увијек куца велико срце.

Данас је љето раним јутром стигло у наше село.Само још ученици Тутњевачке школе у дебелој хладовини коју су оставили још њихови дједови  раздрагано трчкарају и са нестрпљењем очекују своје васпитаче па да уз присуство родитеља одрже традицоналну приредбу за родитеље и осталу господу од које овог пута нема ни трага.

Овим збиром ученичког стваралашта дјечица ће својим родитељима показати дали су у  испиту зрелости прескочили још једну степеницу.

Двадесет ученика свих разреда пред  још толико родитеља са своја три учитеља приказали су  разноврсни програм  пјевајућу,глумећи и рецитујући туђе али и своје  млађане радове на задату тему.

Укупан успјех у протеклој школској је:  одличних 9,врлодобрих  7 и добрих 4 ученика.

На понос родитеља,учитељице и цијелог села на протеклом школском тестирању из српског језика најбољи резултат са 93 (100)  бода освојио је Драган Томић ученик  петог разреда Тутњевачке школе кога је наставничко вијеће данас посебно похвалило.

На крају пригодног програма ученицима петог разреда а и  будућим првачићима  обратила се њихова учитељица Зора Латиновић ријечима:“Хвала родитељима и учитељима који су их учили, позивам  дјечицу која одлази из ове школе да не дозволе осталим групама  из сеоских школа да у Забрђу  преузми њихову славу,покажите да сте бољи од других,покажите овим новим првачићима како треба  марљиво учити и понашати се“.

У знак захвалности својим васпитачима, својим учитељима завршна генерација петог разреда написала је пригодне стихове које су уз громогласан аплауз  а на  пријатно изненађење њихових учитеља на крају програма прочитани.

Пјесма о школи види овдје!

Учитељ Вело види овдје!

Распуст је пред нама, одмор је до 1.септембра.

Кад је својевремено Мило Стојић посадио повећу количину јабуке, Тутњевачки узгајивачи шљиве су се нашли у чуду. Био је то, по први пут, на овим просторима излет у непознато.

Од тада до данас се показало да јабука може да опстане и донесе одличан принос на овим нашим пољанама и брежуљцима.

Вођен идејом да започне узгој јабуке на површини од 1,3 хектара, у овај посао се упустио млади воћар Дарко Милошевић.

На парцели поред самог пута, који од цркве води у долину, а коју је својевремено његов предак Симо купио од Салихбега са намјером да на њој засади шљиву што је давала најбољу ракију а која је стизала чак до Беча, сада се налазе шест сорти јабука разне животне доби.

Јабучак се простире у редовима на растојању од 0,8 метара и међуредном растојању од 3,5 метра  или укупно 4100 стабала.

Ових дана приведени су крају радови на покривању цјелокупне парцеле заштитном мрежом против града и јаког сунца.

Треба истаћи да ово представља тек други примјер парцеле са оваквим видом заштите воћки у цијелом региону Семберије и Мајевице.

По казивању домаћина,  којег смо затекли у воћњаку како са супругом врши завршно подешавање мреже, овакав начин узгоја јабуке представља новину у његовој породици коју ће временом проширивати, када дође вријеме за крчења шљиве.

На питање зашто шљива губи на примату, домаћин истиче да шљива има мала улагања али и мали профит док јабука има стабилнију цијену и бољу прођу на локалном тржишту.

„Сви велики играчи у воћарском бизнису саде јабуку а шљиву не“ истиче Дарко.

На констатацију да нове сорте траже више средстава Дарко каже: „Треба радити!

Треба улагати па да вам се врати добит.“, што је у Тутњевцу схваћено само у још пар породица.

Озбиљност у раду овог вриједног воћара Министарство пољопривреде је препознало и наградило тиме што је  једину угљевичку аутоматску меторолошку станицу поставило у његов воћњак.

На питање о забринутости потрошача о великом хемијском третману воћа Милошевић одговора да ову јабуку једу и његова дјеца и да на његовом имању нема воћки које се гаје само за личне потребе.

Овај показни јабучак остављамо његовом власнику и врелим љетим данима, да уз помоћ система за наводњавање, до јесени произведу здраве, крупне и сочне плодове који ће мамити поглед сваког путника који туда прође.

Треба радити а зарада ће сама доћи!

Годинама општинска власт под слоганом „Општина Угљевик за своју младост“ улаже средства да помогне развоју спорта у селима и тиме  останак и опстанак омладине у селу.

У последњој деценији Тутњевац је богатији за нову школу,терен малих спортова,финансијску помоћ спорту а у последње двије године овај циклус се завршава завршетком радова на изградњи нове свлачионице са приступним путем и паркингом.

Ово задовољство коштати  ће буџет општине  131.000 КМ.

Сви ови напори помало постају узалудни кад бројно стање у Тутњевцу је сваким даном све мање а то се види и  на локалном клубу који по први пут у својој историји  дугој 57 година нема довољно играча.Нема ко да брани боје Стријелца.

Испадањем из 4.лиге Републике Српске и хронични недостатак финансијских средстава доводи клуб на најниже гране,пријети му расформирање.

На данашњој  утакмици на игралишту „Просјека“ Тутњевчани су изгубили на свом терену од некаквог „БСК Лединци“ из Батковића са три комада у својој мрежи и тако завршили на последњем мјесту 4. лиге са само 11 (52) бодова.

Испали су.

Питање је коме у Тутњевцу данас треба фудбалски клуб, када по играче се мора ићи у Угљевик,Корениту или замисли Корај,када предсједник клуба мора лично да коси траву,кречи игралиште или чак да трчи по лопту. Све се у овом демократском свијету  „преврнуло“.Шта би сад рекли Илија,Саво,Ћуј,Кртица  и остале живе легенде нашег фудбала.

У овакој ситуацији оправдано је запитати се  чему ће сада  служити свлачионица или нови асвалтни пут.

Пут хоће добро доћи Милошевићима,Секулићима и осталим ићима када крену у њиву а свлачионица остаје да се види.

Да ли смо џабе кречили ?

У току су радови на поправци пута Црква-Шумарница поред чесама у дужини од 580 метара.

Општина Угљевик примила се обавезе да поправи некадашњи царски пут који је изградњом обилазнице напуштан прије 60 година.

Овим радовима планирано је утрошити 25.000 КМ, а који се односе на ископ одводних јарака,изградњу новог пропуста код Милкине штале  и насипање коловоза у количини од 300 м3 дробљеног камена.

Извођач ових радова је „Монт-градња“д.о.о. из Угљевика а контролу изведених радова у име Општине врши Интер-градња“д.о.о. из Угљевика.

Пут пролази поред извора зв. Бегове чесме који одаје утисак да више ником  није потребан.

Из извора се стално „ватало“ али старац се грчевито борио са свим досадашњим насртајима од прије Едхембега  до данашњих дана.

Интерсџије за овај пут а ни Општинска власт не сјетише се да је поред поправке пута потребно средити и околину,угладити стари извор.Ваљда је заслужио.

Од како су престали путници свраћати,од како је престала литија на њега долазити и како су ђаци сишли у долину извор је препуштен самом себи.

Било како било извор ће све Тутњевчане надживјети то је сигурно а путева ће бити док буду били потребни.

Сунцем окупана Тутњевачка долина,цвркут птица на све стране,Тутњевчанке  журе да поспреме по кући, да намире марву па брже боље код фризера или шминкера да се мало удесе,да данас заблистају,да изађу међу свијет да буду виђене и да виде.

Данас у породици Ђокић је велико весеље, Радован и Мара удају јединицу Василију.

Василију су Тутњевчани мало познавали,родила се,одрасла,момка нашла и скрасила се у Салзбургу али Тутњевчани добро познају, цијене и поштују њеног оца, њиховог Мачка.

Подне је већ увелико,сунце је на врхунцу,пржи,зној кипти али ништа не смета њиховим комшијама,пријатељима да испоштују домаћина,да му увеличају весеље.

Сјатио се цијели Читлук,нове комшије,пријатељи из Аустрије и наравно сватови из Обудовца.

Шатор и послуга познатог Страје био је таман да прими 500 званица.Уз традицонални јеловник,насушно потребно хладно пиће  госте је  забављала естрадна умјетница Ћана.

Својом игром и пјесмом сватови су у Тутњевцу оставили посебан утисак.

Овај  догађај ће се дуго препричавати и памтити.

Радован и Мара остају да пензионерске дане проведу у миру и здрављу и чекају следећу радосну вијест из те Аустрије.

Оде још једна Ђокићка. Оде свом изабранику  Цвијану.