Прије извјесног времена зове ме један познаник из мог села и пита: „Како је у нашем селу ријешено питање сахрањивања у Великом гробљу!“
Прича, јада се, чуди се. Ја ћутим, слушам га, чачкам зубе, вртим главом и чекам да се ућути, да се смири.
Дам одговор који му не одговора, који му је несхватљив.
„Како, зашто, је ли могуће?“ поново се мој саговорник чуди.
„Шта ради мјесна заједница?“ поново ће он.
Каже му шта мислим.
Каже: „Како, зашто, је ли могуће?“.
На крају разочарано, каже ми: „Недам оној госпођи колико хоће, једнима тражи онолико а мени оволико, не дам, ако будем морао сахранићу га у двориште!“.
Тако и бјеше.
Мој земљак, поoдавно отишао из села па није схватио шта данас значи мјесна заједница, мед, власти и маст. А шта некада коломаст.
Далеке 1963. године „она“ власт измислила је мјесну заједницу као дио некакве власти у селу, тада се то званично звало универзална заједница локалне самоуправе усмјерена на заједничко решавању комуналних проблема у мјесту-селу.
Сви, данас старији, грађани нашег села могу да посвједоче да се та институција итекако питала у селу. Радна акција, обавеза (циљка), мировно вијеће, збор бирача…
Далеко је тих година било Забрђе и Угљевик кад је Селу нешто требало. Требало у општем интересу.
До 1984. године наш Тутњевац је био у саставу мјесне заједнице Забрђе заједно са Коренитом и Малешевцима.
У Савјет те мјесне заједнице увијек је наше село давало по једног делагата који је биран на конференцији тј. збору бирача. Остало је познато да је Живојин зв. Жићо Лазаревић обављао дужност предсједника заједничке мјесне заједнице.
Од 1984. године па до данас Тутњевац добија од општине право да има своју мјесну заједницу.
До рата у руководство села није могао „свако“ бити биран. Гледала се заступљеност по засеоцима, ко је из какве куће, је ли радник или лежи испред Задруге. Бирао се онај ко може повући, који смије отићи у Комитет, донијети нешто у село. Гурао се, бирао се и онај што „не штрчи“!?
Након прошлог рата, у нашем селу ступа на сцену права „самоуправа“. Свако сам управља са својим положајем како мисли да може и баш тако и треба.
У том периоду у комуналном смислу село је највише напредовало али је највише и дало. Опет, ненормално, како ко.
Остаће упамћена изградња три водовода на три стране са три струје а сви са једног извора.
„Клетва је то остала од Салих бега, кога наши пранђедови ономад 1903. године отјераше“ сјетио се једне прилике Живан Дикин.
Изградња централе и телефона са 170 бројева, гдје је поново примијењен принцип„узми или остави“. Тад је то за већину стајало великих 700-2500 КМ.
Изградња водовода, некад „Маћиног“ а сада „градског“ гдје и ту оде од 1.500 до 1.700 КМ по прикључку.
Асфалтирање путева, прво за Читлук, па Михајловиће гдје и ту оде камара сељачких пара.
Након тога путеви се у селу градише без пара, само на лијепу ријеч, и са сеоске и са општинске стране.
Након путева, ишла је расвјета. Прво од Гајића до Аврамовића, и тако редом све до данас.
Тек прошле године Општина се сјетила мог саговорника са почетка приче.
Али бијаше касно, њему то више данас не треба.
У задњих десет година било је исто, не може свако у мјесну зајдницу , али може кога партија одреди. За шта га одређује? Коме ће служити?
У нашој општини, па и Тутњевцу, последњи пут смо 24. 09. 2017. године изабрали „себи“ руководство. Како смо потрошили тај свечани дан може се видјети овдје:https://tutnjevac.info/izborni-preokret/.
Тог дана тутњевчани су показали колико им је стало до мјесне заједнице.
Од тадашњих 1076 гласача њих само 189 гласова је одлучило о свему.
Од тада па до данас прошло је више од пет година.
Мандат је давно исцурио. Шта су Млађен, Крсто, Драго, Саво, Томо, Милко и Раденко урадили знају сви тутњевчани.
Неко ће рећи ништа, неко ће рећи колико су могли доста су и урадили, а трећи ће само рећи да су добро радили.
Они сами ће рећи да без пара се ниђе не иде. Да их нико ништа није ни зарезивао, нису ником ни требали. Нити тутњевчанима нити општинској власти. Да су остављени као кипови да вену на политичкој вјетрометини данашњег живота, да се као изанђало једро одупиру политичким противницима и свима који су антипротивни раду њихових партија.
Боље речену да чувају лик и дјело своје странке на терену, међу фамилијом, комшијама и гласачима.
Данас, у мјесну заједницуможе ко год хоће, јер неће нико.
Заједнице добровољне више нема.
Институција мјесне заједнице у нашем селу је умрла, рекоше ми испред Јоцине задруге, само чека се гробар да то озваничи, а чак и њега у селу немамо!
Ако је тако, шта чекају одборници наше Оштине, а има их 23, ако неко још не зна.
Они имају право и „обавезу“ да на сједници то питање покрену.
Читаоци ових редова, ако хоће и смију, могу сваког од њих кад их сретну, чују или запрате нека их прупитају шта они мисле по овом питању.
Ако власт мисли да то више не треба, онда је поштено да донесу такву одлуку да се мјесна заједница у нашим селима након 6о година укида и на њено мјесто поставља повјереник, (за вријем краља то се звао сеоски кнез) или једноставно ништа.
Сјећања ради, последњи наш кнез је био Петар Спасојевић, који је имао и личног писара Цвијетина Гагића, што није нужно значило да је наш кнез био неписмен.
Нашем комшији из са почетка приче тек сад је постало јасно зашто се већ три године не може преко Лазикића ћуприје, зашто наша ријека плави чим баба Ђуја на Жутавки проспе лавор „сафуњаве воде“, зашто су нам шуме и потоци и данас пуни смећа, а смеће се сваког четвртка вози из села, зашто кад кренеш у Корениту мораш обићи као некад на Забрђе ако не желиш да кроз Дубраву точкови ти по испадају и дати се не испара фарба на колима, зашто су нам споменици остављени сами себи, зашто?….
Помоз Боже да се Срби сложе, стара је изрека која данас у нашем селу „изгледа“ више не важи!?
Ако је тако, која бих се новокомпонована изрека могла данас привити, примјерена садашњем времену и људима.
Одговор би био тежак. Можда, за почетак слагалице нека буде „Узми све што ти живот пружа, данас си цвијет, сутра …“!
Све је до нас, или до оних који су тамо, онамо, горе, или и једних и других?!
Једно је сигурно: они доле се ништа не питају!?
Мјесна заједница, коме то служи?
