Мара Симић, као друга кћерка Алексе зв. Солара родила се прије 92 године. Није се удавала, након смрти оца, по наговору сестре Стоје кућу продају комшијама. Стоја са парама враћа се свом животу у Хрватску а Мара остаје у селу да живи свој живот како зна и умије. Живи по комшијским кућама, све док је здравље држало. Kад се више није могло, држава даје неку цркавицу звану социјала. Тај ситниш за нормалан скроман живот и смјештај није био довољан.
Њено стање најбоље су осјетиле њене комшије, Владимир и Спасенија Иконић и Мара и Драго Лукић, који су последњих 4,5 године редовно измиривали трошкове њеног смјештаја и слободно се може рећи њеног живота у Брусничком Рају.
Синоћ се мученица Мара упокојила. Никог свога нема. Имовине нема.
Да и последњи овоземаљски обичај прође уреду поново су ту њене комшије. Трошкови и овог пута неће бити проблем.
Како њеном смрћу ови Симићи нестају из нашег живота и нашег села остаје нам још да се сутра достојанствено опростимо од наше Маре у 12 часова на Великом гробљу.
Иза Маре остали су хумани људи, остали су ожалошћени Владимир и Драго.