О МЈЕСТУ
Кад из правца Угљевика идући регионалним путем Р.459 ( „старим царским друмом“) након петог километра пређете природно седло зв.Мрки до (Мркодол) пред вама се појави макадамски пут који одваја лијево за Малешевце а ви наставите право да се нагло спуштате у долину,после пређених прве десетине метара са десне стране пред очима вам се јављају први шљивици.
Након незгодне низбрдице и десне кривине ту су прве куће Тутњевачке,куће браће Симић зв.Јоцановић.
Тутњевац ,данас насељено мјесто општине Угљевик са 406 кућних бројева „нумера“ и 1146 становника (попис 2013) од којих је 28 % кућа стално ненасељених.
Тутњевац се данас граничи на истоку са Забрђем и Коренитом,на југу са Малешевцима,на западу са Пушковцем и Корајoм а на сјеверу са Бобетним Брдом.
Мјесто заузима 16,61 км2, распоређено у пет засеока: Митровићи,Лакићи,Читлук, Крстићи,Шешлићи.
Кроз мјесто пролази регионални пут Пушковац-Забрђе, локални путеви ка Бобетином Брду,Коренити и Малешевцима и још 30 км некатегорисаних путева.
Средином мјеста у дужини од 5 километара протиче Тутњевачка крива ријека (Бијели поток) која „од памтивијека“ излази из свог корита најчешће у пролеће и то 2-4 пута у току календарске године чиме угрожава куће и пољопривредно земљиште.
Становништво се бави пољопривредом (кукуруз ,пшеница,јечам) воћарством (шљива,јабука и крушка), сточарством (тов стоке,производња млијека) , дио запослен на подручју општине и на „привременом“ раду у иностранству (већином Аустрија).
У селу се налазе три продавнице мјешовите робе, једна пољопривредне механизације, три предузећа, једна кафана, пет складишта (хладњача) за воће и поврће и неколико регистрованих комерцијалних пољопривредних домаћинстава и три самостална превозника.
Генерације Тутњевчана саградиле су три нижеразредне основне школе , повремену ветеринарску амбуланту , двије цркве, два гробља, три игралишта, три спомен обиљежја, осам водовода, асвалтирале путеве, јавну расвјету и темељ будућег Дома културе.
За истину, старије генерације саградиле су и задружну продавницу, магацин, читаоницу и сушару које у последњих 20 година горе једна за другом као „лош“ примјер заједничке својине.
КРОЗ ИСТОРИЈУ
Само име села није доказано, по једној варијанти назив добија по учесталој грмљавини (тутњави) или по другој варијанти тутњави која потиче од пуцњаве (тутњаве) коју стварају хајдуци који стално нападају на имање тадашње бега на чели са познатим Томом хајдуком из сусједног села Пушковац.
Први познати писани траг о Тутњевцу забиљежен је у љетопису Црквене општине Брчко у којем стоји да је пви Брчански поп од 1839 године био Крсто Стефановић из Тутњевца.
Аустријски војни конзул мајор Омчикус године 1864. поднио је детаљни извјештај генералном конзулу у Сарајево о стању у Зворничком кајмакамнлуку из кога се види да је Тутњевац припадао нахији Бијелина и да је тада имао 66 кућа и 386 душа а док свог свештеника (попа) није имао.
Прво писано помињање села забиљежено је у извјештају Корајског муле властима у Горњој Тузли од 19.августа 1876 године, а што се може видјети овдје.
Тутњевац се затим као насеље помиње Отоманским пореским пописом Бијељинског кадилука (после 1858. године) а након тога, пописом од 16. априла 1879 године при првом Аустроугарском попису БиХ.
1879.године село је имало статус општине у котару Бијелина (Бијељина) са 663 становника.
Према ахеолошким истраживањима докази живота у селу датирају из III-IV вијека.
Овакав доказ живота први је открио Томо Драгичевић,жандарски стражмештар (десетар) 1888.године на њиви Стојана Шешлића ископавши темеље зграде 11,5 х 10 метара,која се састојала од три просторије ( двије од бетона и једна од опеке).
Наредне године заједно са још три истраживача у заосеку Митровићи, код извора Мишљенац пронашао је камено корито направљено од стећка у облику сандука.
По причању тадашњих мјештана камен је донијет са брда изнад Видине воде ( зв.Видовача) у селу Малешевци.
Касније, 1956.године др.Имра Чремошник пронашла је на њиви Димитрија Секулића још једну зграду димензија 16 х 11 метара са четири просторије а што је детаљно описала су свом раду на тему: Римска вила са славенским насељем у Тутњевцу.
Први писани запис о Тутњевцу оставио је тадашњи учитељ у Корају ( вјероватно и дијелом Тутњевачки) Алија Ћатић у свом раду: Биљешке о Корају и Тутњевцу,објављен 1901 године.
Ћатић истиче да село има 150 кућа са 700 житеља који су у давна времена доселише из кршне Херцеговине те настанише овдје као кметови. Сада је село у посједну три господара,а док је пријашњег вакта био у посједу једног господара(бега), који је имао дворац у Тутњевцу тик уз данашњу цесту,на оном мјесту,гдје је сада кула Салих-бега Ћеримагића из Орашја(Смирне).
Покрај дворца, уз сами зид куле била је тамница. То је велика рупа од 2-3 метра промјера,ископана врло дубоко у земљу. По казивању мјештана у селу је била кула Филипа Маџарина див-јунака из народних пјесама на мјесту проналаска римске виле .
Значајних истраживања о поријеклу становништва на овом терену нису вршена с обзиром да Тутњевац нису обрађивали ни истраживачи који су долазили са Мајевице ( из правца Тузле,Зворника) нити из правца Бијељине нити Посавине. Вјероватно из разлога што је село до 1878.године припадало нахији Корај.
Пописом Зворничког санџака из 1533. године, у нахији Корај нема села Тутњевац него се поред осталих села помиње сусједна Коренита (Коранита) и село Били Поток. Касније,при успостави грунтовнице 1889.године и изради катастарске карте евидентиран је објекат Бијели поток а који данас носи назив Тутњевачка крива ријека. На основу те чињенице постоји могућност да је Тутњевац раније носио назив Били поток.