Пише:Ратомир Рацо Марковић
ОЈ ЖИВОТЕ, ДРУГ МИ НИСИ БИО
Недеља, сунцем окупани крајолик, седми дан Васкршњег поста, дан који мами сва жива бића под сунцем које живот значи.
Са намјером да упознам и нешто запишем из интересантног живота међу најстаријим Тутњевчанином, крећем тражити кућу овога старине.
Када на Јокића кривини скренете према шуми Дубрава односно ка Коренити, после прве стотине метара а прије шуме на десној страни, налази се трошна кућа у јапију од шепера сазидана у давна времена.
Ту затичем старца Чедомира зв.Чедо Јовановића, рођеног 1926. године од оца Пере и мајке Смиље Ђурић. За столом сједи живахни старац који жваће кору хљеба бајатог. Сумљиво погледом мјери незнанца који долази у његову близину.
Чедо се родио као треће дијете у скромној кући Јокића заједно са једним братом и четири сестре.
У основну школу је ишао у кулу код учитеља Цвјетка и учитељице Милке. Петком и суботом по ваздан их је учио поп. Оне године када убише краља, школа је распуштена а Чедо је успјешно завршио четири разреда школе.
Како није био богаташки син, није ни ишао даље у школу. Након дугог рата одлази 1946. године у ЈНА у Врхнику – Љубљана, гдје се обучавао као тенкиста на тенку Т34 пуне четири године.
Пошто није хтио остати у војсци, како му је нуђено, врати се у Тутњевац да са оцем „туца бусе“ што је највише волио.
Као одрастао момак у 26 години оженио се из „богатиње“ са Јелом из Горњег Магнојевића. Убрзо, након два мјесеца првог брака, жени се други пут са Зорком из Горњег Драгаљевца.
Када је мала кућа постала тијесна, Чедо са женом и сином у бешици одлази пјешице преко Корените и Црњелова у Јамену да надничари. Пун снаге и воље за радом у најбољим годинама у Срему обрађује земљу (Бартуле и Марине) локалних Хрвата. Бартула, ондашњи усташа, побјегао је испред нове власти а у кући је оставио три женске главе.
Тако радећи проводи пуне четири године гдје је зарадио за тадашње прилике добре паре. Како је имао неписану обавезу да син мора сахранити оца и мајку, враћа се на имање у Тутњевац гдје убрзо добија и кћер Љубицу. Враћа се да са оце поново „туца бусе“.
Након смрти оца и мајке, наступају брачни проблеми који завршавају разводом брака ево већ 24 године. Након разлаза у кући, Чедо прелази да живи у старој очевој кући. Са мајком остаје да живи син Љубомир а кћер Љубица одлази на рад у Црну Гору.
Односи у породици погоршавају се: када син удари на оца, кад му у кућу упадну три разбојника у униформи, кад му његови сломе десну ногу од које и данас трпи последице. Спасавајући се 1998. године одлази у Горњи Драгаљевац да сестри чува кућу.
Тамо проводи 11 година. Након тога, сестрић Радан враћа га поново у Тутњевац да живи у кући без струје, кући без бунара или чесме, кући без авлије, у шуми без шуме. Брашна купи кад успије дрво поштено да наплати. Свијећа је једино у његовој кући у овом вијеку вјесник свјетлости. Радио нема, телевизор нема, телефон му не треба, за интернет не зна да постоји.
Захваљујући комшиници Боји, први животни проблем је успјешно ријешио а на остале проблеме и не осврће се.
Остављен од рода и порода овај старац у својим годинама још увијек „ваља“ кладе.
Туцати бусе давно је престао с обзиром да је имање већ увелико зарасло у коров.
Мјеста на Великом гробљу и за њега нема, што га пуно и не брине.
„Пуно је село потока“ каже времешни старац.