Репринт издања Гласа Мајевице,листа Прве мајевичке бригаде Војске Републике Српске
Тамо гдје Мајевица престаје и прелази у златну раван која се пружа све до ријеке Саве налази се село Тутњевац. Четири стотине кућа и хиљаду душа распоредило се по брежуљцима уз Криву ријеку. Мјесто трговаца, сточара и баштована живјело је устаљеним животом све до избијања рата.
А рат је све измијенио. Трговце и баштоване претворио је у ратнике. Радну одјећу замијениле су униформе, шарене, за око примамљиве. И умјесто на њивe људи су почели ићи на Мајевицу. Сува чесма умјесто Лукe, релеј умјесто Жарковца, Лисача умјесто шљивика. Сеоски свештеник је имао пуно посла. Сахране учестале – све више расплетених коса и на силу пуштених брада. Дуге, тужне, поворке су се редале низ сеоске сокаке, преко пропланака и ливада ка Малом и Великом гробљу. Село се почело пресељавати на гробље.
Мјеста за гробље су одувијек бирали самртници. Тражили су најљепше брежуљке са најбољим погледом трудећи се да им на оном свијету буде што боље, да тамо доживе оно што амо нису. Тутњевачко Мало гробље је једно од таквих, богомданих, мјеста. Опасано воћњацима и старим буквама наднијело се над центар села. Одатле се види скоро читав Тутњевац а поглед пуца далеко све до Саве. Гробљански стари камени споменици су већ одавно обрасли маховином, неки су се временом искривили а на понеким се ни слова не могу више назријети. Између њих и мноштва нових момумената издвајају се четири црна бисера, вјечне куће четири млада борца погинула за вријеме овог последњег рата светосавског народа.
Априлска субота. Мноштво свијета врви по Малом гробљу. Мирис прољетног цвијећа измијешан са мирисом тамјана и воска шири се наоколо. Мајке и родбина погинулих младића, начичкани око тамних и бљештавих споменика испољавају сву своју љубав и бол. Низ лица мајки клизе сузе из очију непресушних. Једна млада жена болног лица, загледана у лик сина на мермеру, као да очекује да лик проговори, да заиграју те драге очи и да се насмијеше мајци.
Знао сам те момке. Били су сјајни. Најбољи. И Славко и Мишо и Мило и Гојко. Сви су били млади и имали по двадесет и неку кад су погинули. Сваки пут кад дођем на гробље понављам исти ритуал. По паљењу свијећа оцу, стричевима, баки и дједу одлазим утабаном стазом до гробова ратника.
Славко је први погинуо. Био је необично одважан и пркосан момак. Вижљаст, гегава хода плијенио је својом простодушношћу и развученим говором.
Јединац. И мада је живио са родитељима у Аустрији вратио се да буде уз свој народ. „Морао сам да се вратим, да нисам не бих могао људима у очи погледати“, говорио је. Случај је хтио да будем неколико корака од њега кад је погинуо. Топла јулска ноћ деведесет друге. Самртни ропац драге особе испунио ме болом и страхом. Чинило ми се да сам осјетио тренутак кад се Славкина душа невољно одвојила од младог тијела и одлепршала високо пут звијезда.
Наспрам Славкиног Мишин је гроб. Младић џиновске снаге и бескрајне доброте био је понос и дика својих родитеља и дједова. Мишо и Славко били су добри другови и пријатељи . Смрт пријатеља тешко је погодила Мишу. Постао је немиран, некако другачији, одгађао је женидбу. „Женићу се кад прође Славкина четересница!, говорио је мајци. Но, судбина је хтјела другачије. У тихо августовско предвечерје подалеко од родне куће угасио се и Мишин живот. И док се под каменоломним Мишиним рукохватом савијала кичма душманима изненада са стране, мучки, без најаве, смртоносни рафал погађа Мишу. У једном тренутку нестаде доброте мајкине, љепоте очеве, радости сестрине. Умјесто на Велико, гдје се његови сахрањују, сахранише га на Мало гробље. Ни у смрти пријатељи нису раздвојени.
На другом крају гробља налази се Милин гроб. Дијете сиромашних родитеља од ране младости је научен да се бори. Свијала је мајка руке око свога сина надајући се да ће његов живот бити бољи од њеног. Младић ко јабука, пун доброте и без гњева сањао је о женидби и бољем животу. Будућа снајка је већ упознала Милине родитеље, правили су се планови о вјенчању. Но, негдје на висовима Мајевице, на прелазу између 21. у 22. годину угасило се небо над Милиним очима.
„Зар да погинем на свој рођендан“, биле су му последње ријечи док су га саборци држали на рукама.
На средокраћи између Славка и Миле налази се Гојков гроб. Један од најхрабријих бораца, момак задивљујућих способности и натприродног дара. Див Мајевице. Помало чудан, тих и благ, са осмјехом невина дјетета био је омиљен код другова. Рат га је затекао у војсци. Ратне страхоте су претвориле младића почетника у жилавог вука. Пушка је постала најбољи друг. Нераздвојни. Многи су мислили да он не може погинути, да је јачи од смрти. „Био ми је најбољи борац, Јуначина“, рече његов старјешина у тужној поворци која се кретала од куће изнад вјечно зелених борова до гроба у Малом гробљу тик уз старе букве.
Прољећна субота на Малом гробљу. Људи су се већ почели разилазити. Сада се већ добро види шароколико цвијеће изђипарило из земље около гробова. Расте и буја уз помоћ прољетног сунца и суза мајчинских. Гледам у плаветнило небеско окупано прољетним сунцем. Не видим, али знам, да негдје горе високо, високо изнад Малог гробља лете раширених крила четири бијела голубa.
Милорад Лакић