Јутром, када ранораниоци крену у свој редовни посао, онако сановни изађу из топле собе да обаве ране јутарње обавезе, неко да намири марву, ђаци у школу и радници на посао, чим преко прага ступе напоље осјете да нешто са јутарњим ваздухом није у реду.
Они који живе у Угљевику прво баце поглед десно, да виде пушили се, дигну главу у небо да осјете труни ли а потом хитно до аутомобила који је сав пожутио од ноћашњег посипања пепелом.
И тако, ево готово тридесет годиница. Тридесет година оваквог живота. Гле чуда, сваки пут нас посипају ноћу. Зашто ноћу, зар је могуће да се само ноћу кваре филтери или су шофери приспали или је одозго наређено да струја мора ићи по сваку цијену.
Кажу да је случај са ова задња три дана ово треће. Види стручњака, допустили да цркну оба компресора која гурају врео пепео у бункере па немајући куда, пепео сипају на камару, а он онако ситан лепута ли лепута. Кога то брига.
Они горе видно задовољни, струја се прави. Управа задовољна због оних горе, радници задовољни, плата иде а и ми задовољни биће ренте, биће обећано. А остали, ништа. „Ваљда ће и нас велики видјети“ кажу остали.
Угљевичани на данашњем топлом дану полетјели да прошетају до Руске цркве, до Курјака и некако а даље никако. Ко вас је тјерао да идете тамо? Тамо иде само ко мора. Тамо данас иду само они „приспали“ шофери да изваде ствар.
Ништа не би било од овог писанија да нас данас није позвао један забринути Тутњевчанин да одемо до Великог гробља и да видимо какво нам добро доноси наша термоелектрана.
Слика каже више од хиљаду ријечи. А ријечи свеједно увијек оду низ вјетар као и овај пепео, кажу до Мађарске. Не могу Мађари од нас побјећи, куд они ту ми за њима, тако каже овдашња историја.
А ова наша „музара“ нека ради још оволико па нека преживи ко може! Ваљда!