Јутрос, зором раном, сокацима нашег села могао се чути весео жамор малобројних ученика који журе ка Забрђу, Угљевику или Бијељини.
А ови млађи, који крећу у нашу школу нешто касније, у пратњи родитеља кренули су у нове школске побједе.
Нова школска почела је година.
Три првачића и осталих осамнаеста ученика од другог до петог разреда у њиховој школи од како су из ње у јуну изашли јутрос ништа ново нису могли затећи.
Двориште зарасло, кров и даље прокишњава, фуруне старе из оног времена, катедра донијета још из оне школе а чије године су вјешто сакривене пригодном мушемом и да се даље не набраја.
Све мањи број ђака смањио им је и број учитеља, са досадашњих три сада на два.
А и њихова спремачица овим смањењем изгубила је пола плате.
Кажу није добро. Нема пара или нема воље.
Мора се поручити управи да поправи стање, ђацима да марљиво уче на задовољство њихових најмилих а родитељима на размишљање зашто је то тако.
Централна школа у Забрђу са само стотињак ђака се ових дана ужурбано умива а наша школа или као доскора и у сусједној Коренити и даље чека са спремним кантама и лонцима да прихвати скору јесењу кишницу.
Гдје је сада проблем, у води или моди. Ако га уопште има.