Сушне, гладне и напаћене 1960. године мајка Ђука донијела је на свијет сина првенца, сина коме је дала име Бошко.
Растао, живио, радио и надничио у скромној кући Станивуковића.
Година по година, родитељи Неђо и Ђука одоше, брат Богољуб оде својим путем у Србију а Бошко зв. Каубој оста′ да самује, да се сналази.
У најбољим годинама изби рат, Бошка позваше да узме пушка да брани огњиште, Тутњевац и србство.
Рат био, рат прошао, срећом, Бошко је жив остао. Након рата куд који, за својим послом а Бошко у надницу.
Што заради то и потроши. Кућа какву му је отац Неђо оставио још стоји на свом мјесту.
Дан по дан, скормно и у свом свијету, све до јануара ове године када једно јутро устаде са промуклим грлом. Не може да гута. Да није добро убрзо му саопштавају у Бијељини и шаљу га на 25 дана зрачења у Бања Луку.
Таман кад је примо четири дозе „наста“ корона и Бошка послаше кући да сачека боље вријеме. Како тада, тако и данас. Ево, равно три мјесеца а нашег Бошка нико не зове, њему сваки дан горе. Болест не мирује.
Примања од државе има, и то борачки додатак 67 КМ. Општина је недавно помогла са 1.000 КМ. Комшија и родбина су помогли да се скромно уреди једна соба и промјени столарија на трошној кућу.
Струје и воде на чесми испред куће још увијек има. Биће је док буде могао плаћати.
Ту му је и брат, да раскрчи дугогодишње трње које је напало на кућу и окућницу.
Наш Каубој, видно исцрпљен, чека боље дане, чека оздрављење или пут без повратка.
Хоће му ли Република Српска помоћи?
Хоће ли се сјетити његови саборци?
Испред Добротворног братствa и сестринствa „Радост“, сестра Јелена Ђурић-Спасојевић данас је донијела пакет хране.
Шта сада нашем Бошку треба?
Не много. Да има за лијекове. Да има за струју и воду. Да се има обућ′ и обут’. Да има за храну!
Да има допунити телефон број 066 316 636.
Сада смо ми на потезу!
