пише: Ратомир Рацо Марковић
ЗАБОРАВЉЕН ОД РОДА И ПОРОДА
Душан зв. Дујо родио се 1955. године у скромној породици Стевановић у Милином Селу као прво дијете оца Саве и мајке Зоре.
Након брачних несугласица, мајка 1959. године са Душаном и братом бива протјерана из породичног дома и враћа се у Тутњевац код својих сестара Саре и Данице Ђурић. Услед неимаштине, мајка са братом одлази у Бијељину а потом у Војводину тражити посла. Душана оставља код својих сестара док се не снађе, као бригу његових тетака.
Тетке, како се нису удавале, провеле су живот у скромној и трошној кући без струје и воде. За живот су зарађивале искључиво надничењем по систему „дан за комад“, како су тада вољеле да кажу.
Дан по дан, година за годином, Душан је растао са својим теткама а мајка је слабо долазила. Живјела је у скромном, социјалном стану са сином Кићом.
Душана, као једину мушку главу куће, тетке од миље презивају у Дујо. Село му додаје име Ћиро, по старом презимену тетки – Ћирић које никад није добровољно прихватио.
На питање познаника: „Гдје си Ћиро?“, он невољно одговора: „Нисам ја Ћирић, ја сам Стевановић!“.
Мало по мало Дујо израста у кршног момка широких плећа, што се у селу тада веома цијенило.
Уз једину помоћ своје снаге, Дујо почиње да надничи и убрзо долази на глас брзог копача и још бржег берача. Почиње да зарађује за живот први новац. Након пунољетства одлази у ЈНА у Ниш гдје остаје 15 мјесеци. По повратку из војске као одрастао момак напушта село и одлази у потрагу за братом и мајком. У Бачкој Паланци ради уз помоћ својих плећа по локалним грађевинама као неквалификовани радник. Прво се жени са Видом, а потом са Миром и из тог брака добија 1980. године сина Зорана. На крају, жени се са Милицом Глигоревић која убрзо умире.
Тако проводи наредна два десетлећа. Kад у Србији наступи криза, Душан се враћа поново у кућу тетака Саре и Данице. Како нема куд, наставља да надничари, али није то онај кршни Дујо кога смо ми дјеца знали, с ким смо избијали непримјерне шале – Дујо који није знао да лијепо „кечи“ лопту, Дујо који је све радио на снагу, Дујо с којим су маме плашиле малу дјецу.
Мало по мало године стижу, алкохол разара, новца све мање, снага нестаје, кад дође зима задужује се а љети одрађује оно што је протекле зиме узео.
Струје има ако му комшија да, воде има ако му комшија да, у мобилни се не разумије, дрва му не требају јер ватру не ложи. Славу слави кад има.
Дујо, у 61. години живота, заборављен и од рода и порода на вјетрометини Ћирића брда, остаје само да чека свој ред за Велико гробље у коме за њега мјеста нема.
На крају, остаје читаоцима ових редова да „примјене“ изреку „Сам пао, сам се убио“. Убрзани капитализам је у току, а за овакве теме, у нама сажаљењу још мјеста има!
