Како у прошла времена,тако и данас Тутњевчани нису заобишли обичај лилања.Од Гаврића брда па до Јешића паријенце и јасена ђеда Саве вечерас су поново горјеле лиле.
Прављење лиле обавеза је дједа или оца да од трешњеве коре на љесковом штапу направи бар једну а у последње вријеме што више лила.
Кора, ако је касно огуљена па се није добро осушила прије паљења пољевала се гасом (петролејом) а сада користе се разноразна прерађена уља или бензин за косачицу који готов свака кућа има.
Паљење је и данас обављено у смирај дана на брдима и раскшћима Тутњевачког крајолика.И ове године највесилије је било на Јешића паријеници гдје се из дјечијег гласа стидљиво чула пригодна пјесмица: „Лила,лила,дај ми баба сира,ако немаш сира дај ми макар зарац,ако немаш зарац, убиће те старац“ а на Гајића путу омладина лилањем одржаје обичај све док не стигну млађи нараштаји.
Обичај Мајевички налаже да након што лиле изгоре, са штапом се иде у шталу да се краве њиме дотакну (ударе) да буде порода и доста млијека а потом у поврће гдје се штап побада да растјерује штеточине и штити од невремена све до касне јесени. Након овог обреда иде се на посну вечеру па на спавање. Сутра је Петровдан,ујутро ћемо се сви омрсити,пробати зарац.
Тај,тако мали комадић пожутјелог сира који је бака са посебном љубављу направила,који је дјеци данима пркосио испод стреве магазе или амбара биће у трен ока смазан са помисли имали га још.
Тако бијеше јуче, данас дјеце је све мање, ни трешњеве коре нема више као некад,огулиле их раније генерације, сира баба има све мање, остао је само старац који није стигао да убије бабу,отишла је раније.
Нека,нека, битно је да остао зарац.
