У последњим годинама у нашем селу а шире као да се цијели свијет преко ноћи преокренуо на своју страну.
Сад, када дјеца родитеље гледају са осјећајем тежине,када браћа нису браћа,када комшије завиде један другом, када је моба постала ријеч за крижаљке а сиротиња оличење немоћи,исмијавања и понижења у нашем Тутњевцу опстао је човјек који је показао да у њему куца још увијек велико срце.
Родио се прије 77 година у скромној кући великог Саве и честите Милке која након само три године са новорођеном сестром Драгињом умире.
Остаје сам са оцем.
Била су то ратна, сушна, гладна и гадна времена гдје се голим ногама прашина газила а кад је комад прове био слађи од самог меда.
У двадесетој години већ се оженио, убрзо дјецу доби па у бијели свијет да нађе срећу себи и другима кренуо.
„Радио, одрадио и зарадио“ како сам каже, довољно за себе и своју породицу.
Живио како је умио и мислио.
Након рада у Аустрији вратио се на родном мјесто да остатак живота проведе у миру и слози.
За кратко вријеме супруга умире, дјеца отишла својим путем ,здравље посрнуло а времешна старина још се неда.
У миру простране куће која зврљи празна проводи своје пензионерске дане.
Повучен својим великим срцем на глас комшинице експресно одлучује да припомогне, да обнови старо кумство и да мали Давид прими свету тајну крштења и као и сви овдашњи вјерујући хришћани.
Као и раније, и тада је одлуку донио сам. “Дијете није криво,треба у школу ићи а није крштено, ако га се је кум одрекао, ја нисам мога“ каже старац.
Крштење било, крштење прошло, кум сада иде у школу увелику, о оцјенама је још рано говорити, његово је да марљиво учи и да слуша свог кума.
Немајући мира, на поновни абер да се продаје кућа са окућницом одмах је реаговао и без устезања и питања икога дао 6.000 еура да помогне свом нејаком кумчету.
Овај поступак одјекнуо је селом као и до сада на два начина.
Родбина потпомогнута дежурним душебризницима је рекла да је баци паре, да је поступак прелио чашу и да му то не могу опростити а други су рекли оно друго.
Којих има више вријеме ће показати.
Повријеђен, наш саговорник каже „нећу стати на овом, осуђују ме они којим сам ваљао, мојим сам помогао,сад је ред на оне који немају, ја то могу, ја то хоћу“.
Овим дјелом кум је испунио своју свету обавези,на реду су ови други ако их има.
Једно је сигурно и Давид треба нормално да живи, док је кумова биће и Тутњевца.
У нашег Јована још увијек куца велико срце.