У Недељу 21.6.ог. на празник Св. Великомученика Теодора Стратилата, у храму Богородичном у Тутњевцу, а пред Св. Литургију благодат Божја појавила се кроз мироточење појединих икона.

Ово св. и целебно миро које је продукт Божје благодати, а не људски, појавило се на главној икони (престоној) Христа Спаситеља, икони цјеливајућој Христа Вседержитеља (руска) и малој литији са ликом Св. Оца Николаја Чудотворца, која се налази уз сами иконостас. Икона Христа Спаситеља (цјеливајућа) мироточила је и испод стакла и по стаклу, а тога дана смо посебним убрусом обрисали икону и памучном ватом, коју дјелим онима који желе да имају ову светињу.

Икона Христа Спаситеља на иконостасу, је благодаћу Божјом мироточива, Његов лик, брада, коса, прса и то нисмо смјели ни жељели да дирамо. То уопште до данашњег дана не испарава.

Мала литија са ликом Св. Николаја, која је заштићена најлонском фолијом прекривена је св. миром, као и мали држач на коме се налази. То исто нисмо жељели да обришемо. Молебан у славу имена Христа Бога нашега, а у знак благодарности које нам је Бог подарио својом милошћу и љубављу, свакога петка у 17 часова ми служимо у храму тутњевачком , као и сваког 21. у мјесецу.

Управа тутњевачке парохије нарочито истиче, да ако имамо некога од својих да су болни, да их доведемо да буду присутни на акатисту, а ако нису да се донесу имена свих њих и осталих болних које познајемо.

Данас, на Малом гробљу сахрањена је Мара Лазикић, супруга Радована.

Покојна  Мара умрла је 02. јула у Њемачкој у 75 години живота.

Иза  покојнице остали су ожалошћени: супруга  Радована, син Драган, кћер Петра, брат Драган и сестре Ружа,  Гордана, Стана и Савка.

Прије неку вече порука ме разбуди.  Пише: „Иди молим те види Ружицу Драгановицу. Види како живи, у којим  условима лежи, како бије своју муку. Види може ли јој се ишта помоћи.“.

У први мах нисам разумио. Распитао сам се мало. Кога сам год питао за њу и њену породицу, мук, гримаса, ћутање. Разумио сам, значи није добро.

Сјетих се, Ружицу и њеног Раденка сам срео први пут исцрпљену, сломљену, болесну, када је ономад морала хитно за Добој, а нема докумената. Зови, моли, иди, гурај, јадај се ….

Од тада прошло је добре двије године.

Недјеља, иза подне, сунчан дан, уз Грабик па до Зарића брда. Ту је кажу са лијеве стране. Уђем пред прву кућу, није то, знам то је кућа Бошкова, али гдје је Ружица. Право, благо низ брдо, некакав утабани коловоз  води иза гранатог дрвета. Дрвета од кога се даље ништа не види.

Иза дрвета зградица, „кућица“ у јапију, а иза ње зидана кућа, над подрумом, разбијених врата, релативно новије градње. Испред куће чесма, капље, цури, јеца. Иза куће посрнули тоалет, штрик за мокри веш и то је све.

У овој кући преживљава породица Драгана Зарића сина Бранка и Стане, који даде живот за своју породицу, мене и нас.  За Републику.

Овдје у некаквим условима живи Ружица са два сина близанца Раденком и Миленком.

Након првог викања, иза оронулих  и посрнулих улазних врата појави се син Раденко.

Кажем да сам дошао да видим како то живи породица нашег комшије Драгана.

Улазим преко излоканих степеница у ходник,  ходник без пода.  Питам Раденка гдје је мајка. Каже, право па лијево. Сво вријеме звјерам, гледам около, упијам.  Прва десно просторија каже за купатило које је започето и никад завршено. Право соба, скромно уредна, лијево кухиња, дневни боравак и све остало.

Улазим, гледам, удишем, издишем. Застаје ми дах. На једном кревету Ружица замотане ноге, на другом син Миленко прати утакмицу. На сред собе инвалидска колица са рупом, иза врата шпорет и машина за веш без воде. Губим глас! Знојим се! Шта да питам? Шта да кажем? Бришем се!  Представљам се. Почињем разговор. Тежак, мучан. Ћуте они, ћутим ја. Морам, што сам иначе дошао?

Кажу ми да у овој кући коју је „село“ подавно започело живе без воде, купатила и подова, а прије ње живјели су у јапијари испред.

Ружица се скоро вратили са операције ноге. Нема женску особу да је служи, ту су синову да мајку подигну, пресвуку, нахране. Болује дуги низ година. Стално мијења болнице.

Добија Ружица  породичну пензију 356 КМ, а син Раденко ради за минималац на одређено вријеме и то је све.

Други син нигдје не ради. Није за рада.

Има Ружица и трећег сина, који није са њима. Отишао је својим путем, далеко од татине Републике Српске.

Прије двије године су конкурисали за гарсоњеру, још ништа, стално се неко жали на њихову сиротињу, кажу.

На питање шта им највише треба, кажу да кућу доведу у ред. Купатило, подови, столарија.

Поздрављам се, излазим, стајем на степенице, још једном се осврћем. Испод и иза куће шума пришла, трава наваљује, сунце пада за облак.

У овој кући све је стало од како Драгана нема. Од онолике породице Зарић све је спало на два-три дома.

Осврћем се, на глас причам, дозивам покојног Драгана, извињавам се!  Шта је до мене, ја сам ту!

Размишљам, има ли у нашем селу од Тите до данас да породица палог борца живи у оваким условима.

Је ли Драганова жртва заборављена?

Иду избори!

Шта ова породица може  да изабере?

Ново вријеме, нови нараштаји а старе навике. У комуналном погледу наше село се у последњим годинама доста модернизовало. Прво струја, путеви, вода и остале погодности.

Када  је општина пристала да поправи пут за Јасике, није размишљала чему ће свему  тај пут служити. Требао је да служи да њиме наше комшије лакше обрађују своје њиве и користе шуме.

Пут од Зарића, низ брдо до Трначког потока па  према Јасици, добар као никад до сада. Пар барица, улегнућа  које би требало окрпити и наравно међари своје међе крај њега сасјећи.

Данас, њиве се све мање обрађују а шуме користе на старински, ружан начин. И ако смо ранијих година о томе доста рекли и писали у нади да ће то понашање престати, тај обичај бацања свога смећа у туђу шуму задржао се ево и до данас.

Очити примјер таквог безобразлука види су у шуми нашег Душана-Дује Махајловића.

У шуми коју власник зове Студенац, бачено је све што његовим комшијама није требало. Како сам Дујо рече, било је ту и угинулих свиња, оваца, телевизора, одјеће и обуће и све већином у уредно спакованим врећама које су животиње и вријеме растргли. Задње кише пола тога су однијеле низ брдо, све до Ђуке Маричине или до Читлука.

„И поред тога што се и ово смеће из нашег села требало послати у Бријесницу,  оно је завршило овдје. Ово су донијели наши Тутњевчани. Доносе они који смеће не плаћају, па неће да га баце у своју шуму него су донијели мени, у моју шуму.

Био сам скоро у комуналном, примио ме директор, био је ту и наш одборник.

Џаба сам ишао. Кажу није њихова надлежност. Смеће возе само од  оних који га плаћају а за остале ништа не знају. Кажу иди у општину, тамо има комунална полиција, то је дивља депонија, немамо ништа са тим“ истресе се љутито Дујо, сво вријеме млатећи сјекирицом од које се не одваја.

На крају ових редова, шта рећи. Да се безобразни доведу у ред милом или силом – уколико је у нашем друштву још има?

Накадашњи кртог, садашње смеће, наш изворни производ остаје и даље да живи у нама и са нама од чега многи још нису вакцинисани.

Свим добронамјерним љубитељима природе препорука је да прошетају овим путем, да се сами увјере. Потом да сиђу 300 метара ниже и на међи Голубовића посједе, одморе мисли и душу у дебелој хладовини, за столићем специјално направљеним за ту намјену.

Иде љето, ваљда ће бити врућине.

Иду избори, ваљда ће наш Дујо бити задовољан.

Воли природу, чувај је!

Синоћ, у 86 години  умро је Ђоко Петровић син Јовице и Драгиње.

Сахрана ће се обавити сутра, 23.06.2020.године у 13 часова на Малом гробљу.

Покојни Ђоко оставио је ожалошћену супругу Десанку, кћери Наду и Раду, браћу Ратка и Петка и сестре Аницу, Јелу, Раду и Петру.

Јутрос,  у Дому за старија лица „Милошевић“ у 90 години умрла је Босиљка Манојловић супруга Славка.

Сахрана ће се обавити сутра, 22.06.2020.године у 13 часова на Великом гробљу.

Покојна Босиљка оставила је ожалошћеног сина Миладина и кћер Милку.

У недељу, око 17 часова напустио нас је наш Братан,  наш комшија Чедо Николић-Араповић.

Из сиротиње пуке, како је волио сам  да каже отишао је за Аустрију да обезбиједи  себи и својој породици бољи живот.

Радио је, зарадио је, трошио је, градио је,  успио је. И кад је требало у старим данима још мало уживати, отишао је.

Болест је била немилосрдна.  Борио се, вукао је, даље није могло.

Његови најближи, пријатељи  и познаници памтиће га као човјека, борца,  добротвора,  људину, свог Братана.

Волио је људе, дружење, пиће и кафану.  Фамилија, комшије, пријатељи, преваранти, лопови,  шверцери,  милиција,  знани и незнани требали би  да памте Чедину добру душу и лаку руку.

Нека га памте сви они којима је нешто помогао.

Ко није нешто од њега затражио, тај  није ни добио.

„Паре су да се троше, штаће ми, нећу их  у гробље носити“ , знао је често да каже својим пријатељима.

Чедо ће бити сахрањен сутра  у 13 часова  на Плакаловића гробљу.

Супрузи  Божици, сину Стеви, кћери Јелени, брату Станку и сестри Гоји остаје да носе и чувају успомену на свог Чеду.

Отишао је у 71 години.

Братане,  почивај у миру!

Твој „кум“!

Ускоро ће двије стотине година од  када су се наши предци доселили у ове  крајеве, у нашу Дубраву.

Њихови наследници, тек последњих двадесет година дочекали су да се модернизују, да добију воду до сваке куће, да добију асвалтни пут.

Данашњим асвалтирањем додатних 350 метара Петровићи и Костићи могу да буду посебно задовољни, као и сви остали који имају прилику да овим путем попријече за Посавце.

Након ових радова остало је још мало до последње наше куће. Остало је још да и наш Мика осјети благодет равног и угодног пута испред своје куће.

У нашем селу очекивати је  наредних дана и наставак радова на асвалтирању дијела путева у Зарићима и Вукићима.

Само кад би се међари сјетили да и они привриједе нешто,  да бар уклоне грање и растиње са јавног пута, гдје би нам био крај.

Онда данашњи трошак  од 41.000 КМ не бих био узалудан!

Јуче, у 86 години, умрла је Јелисавка зв. Јела Симикић супруга Симике.

Сахрана покојнице обавиће се сутра, 15.06.2020.годину у 13 часова на Великом гробљу.

Јела је оставила ожалошћену кћер Стану и брата Живана.

Овај велики Господњи празник, када је Господ послао Св.Свога Духа на своје св. апостоле у виду огњеног језика , прослављен је у нашем Тутњевцу литургијски.

Светом Литургијом започело је ово духовно славље, у свје уобичајно вријеме,  а служено од стране мјесног пароха.

Богослужењу је присуствовао велики број парохијана, који су након Св. Литургије  од духовске траве, која је предходно благословена направљени вјенчићи. Уношење траве у наш  храм је старозавјетног  поријекла, када су јевреји  прослављали дан сјеница односно колиба.

Након службе Божије, пред Богородичним храмом припремљена је трпеза љубави за све присутне вјернике. Дар у виду једног прасета за здравље своје породице , а за ову прилику даровао је домаћин Симо Гаврић из Тутњевца.