Када човјек “даље нема куд’”, каже се када дотјера до краја и када му је остало оно мало од живота које ће провести у патњи и биједи ако му најближи, комшије и Људи не прискоче у помоћ да оно мало што му је остало не проживи достојанствено.
Данас о једном од нас, који је “допустио” да дође у такву ситуацију.
Данас о нашем комшији Душану зв. Дуји Стевановићу .
Ушао у 70. годину, без игдје ичега.
Прије пет година уз помоћ Општине и добрих људи саграђен му је кров над главом. Прође пет година, живот иде даље, стари се, све прoпада и нестаје. У задњих два мјесеца нашем Дуји дошли црни дани.
Дошла зима, кућу има, дрва нема, ватре нема, хљеба има од социјалне помоћи која износи 213 КМ.
Наш Душан пао на постељу, сина има као да и нема, брата има као да и нема, остао је сам у мокрој постељи да цвили, да тражи спас.
Стигле године, стигла болест, чује, али не види, мокри под себе, по кући хода напамет, што дохвати то и уништи.
Дуји треба помоћ, помоћ људска, братска и Божија!
Шта му је сада наjпотребније?
Он више не може сам!
Мора да има помоћ и његу другог лица а то може добити од комшија, добрих људи и Државе ако је има.
Душан ако хоће да настави живјети треба у дом.
За дом требају паре , а он има само 213 КМ мјесечно. Премало…
Држава је спора и трома, а њему треба хитно рјешење.
Рјешење је помоћ у новцу за бар наредна два мјесеца.
Ваљда у том року Општина преузме његов случај или ће се врати на Ћирића брдо да сконча у свом проблему.
На крају ових редова шта рећи осим позвати све људе да помогну да нашег Душана смјестимо у дом бар на два мјесеца.
Наше мало Дуји ће значити много.
Ко може и хоће нека то уплати на његов рачун број 555-000-0067905062 или да у готовини.
