Недавно Тутњевац је добио још једног пензионера, радника који је одрадио поштено својих четрдесет година.
Почео је као возач дампера на Руднику Мезграји а завршио као возач аутобуса на релацији Рудник-Бијељина.
Родио се на раније Гаврића а сада Секулића имању прије 65 година од оца Спасоје и мајке Вукосаве.
Као једини син са још двије сетре, дјетињство проводи као сва ондашња дјеца – школовао се за кв радник, возача, политичара и још понешто.
О свом радном вијеку а на завршетку радне каријере дао је инетрвју који преносимо у цијелости ОВДЈЕ.
Из богате биографије може се видјети да је наш Чедо испунио свој животни сан.
Како сам истиче: „Радио сам, стеко сам, мени је ово доста. Дјеца су кренула својим путем. Овдје у селу ћу живјети, овдје одакле сам кренуо имам све услове – кућа релативно нова, помоћни објекти, ево сад и нови пут. Пољопривреда велика ме не занима, држаћу овце и нешто живине. Имам пристојну пензију, држати окућницу од 40 дунума је сасвим довољно“.
Како обичај налаже кад се иде у пензију, ред је да се то обиљежи.Тако је било и овај пут у Свечаном салону „Торлаковић“ уз радне колеге и породицу начињен је испраћај за памћење.Возачи су и овај пут осветлали образ, поклон велики за великог колегу.
Сада, у седмој деценији живота, му остаје да са супругом Даницом на свом огњишту проводи лијепе пенизонерске дане и бере заслужене плодове свога рада.
И сада, када се види напредак, наш Тутњевац има све више пензинера а дјеце све мање.
