Кад човјек уђе у зрелије године схвати да слава није шала, коју му је оставио предак да се са њом шепури, разбацује и комшилуку доказује.
Слава је да се бар једном годишње окупе пријатељи, родбина и сви до којих му је стало и са њима подвуче црту за ту годину, извуче поуке за наредну годину и крене кроз живот даље на најбољи начин али не мислећи само на себе!
Тако би требало бити и код славе његове заједнице – Општине.
Од 1998. године на подручју наше општине слави се слава наше заједнице.
У свим годинама учестовавао сам као учесник а понекад као посматрач односно гост.
За сво то вријеме од 28 слава промјењена су три начина слављења.
Првима је било битно да окупе своје, подијеле „медаље“, забаве се, попију и поједу и угосте оне који су им битни.
Други, славећи 24 године лутали су са организацијом, али све се на крају сводило на ове прве.
Последњи, дјелимично преврћу лист, окрећу се црквеној слави и све подређују томе.
И једни,и други и трећи не осврћу се на потребу организовања Славе као заједничког ширег догађаја за све чланове заједнице.
Слава Општине треба да буде светац, светао дан за све грађане гдје ће све стати, гдје ће се сви окупити на једном мјесту, сви грађани осјетити да им је слава, сјетити се својих заслужних за њихово постојање, запјевати, заиграти и тај дан провести у саборности и слози.
Ића и пиће ако буде, буде.
28 слава Општине Угљевик је иза нас, док ово читате радници Дјечијег вртића штрајкују.
Јуче смо славили, а данас Они штрајкују!
Куда ово води?
Једно је сигурно, ко данас штрајкује тај јуче није славио!?
Што радници штрајкују?
Да ли због пара које су јуче њихови суграђани, комшије, рођаци и „пријатељи“ појели и попили!?
Ој животе!!!