Вечерас, из породице Секулић радосна вијест.
Данијела је Здравку родила кћерку.
Добро нам дошла Дуња.
Нека срећног тату ноћас начисто подеру!
Скраћеница КУД, тј. културно умјетничко друштво је „лијепа“ заоставштина оног система који се у нашем Угљевику видно трансформише.
У својој дугој традицији од 46.година, све се промјенило па и то „друштво“.
Кажу првих тридесет година било је дружења, путовања, свирке на домаћим инструментима, пјесме у троје и игре, такмичења села и свега оног што локална култура представља.
Данас нам је остала само игра, и то игра дјеце и ветерана.
Ветерани играју јер их игра вуче, желе то свим срцем, мада их је видно све мање а дјечица игра јер их породица гура. Да их одвоји од свега лошег у нашем Угљевику. А има га, само треба осјетити?
Оно што је остало од онолике традиције, од оноликог друштва скупило се у сали од 160 мјеста да одржи годишњи концерт.
Ранијих година било је то у сали, гдје се окупљало по 1000 душа а синоћ фамилије учесника, и по неки заљубљеник у „нашу“ културу и то је све. Лакше је било синоћ видјети кога има, него данас набројати кога све нема.
Нема нико да запјева у троје, да засвира шаргију, виолину, фрулу или ако ништа друго да нешто изрецитује.
Нема више наше локалне традиције, или је има само се крије и мучи.
Коме је још до локалне традиције и културе, а у Угљевику основасмо и Центар за то?
Да у нашем Тутњевцу култура још није умрла, синоћ је својим наступом показала наша Славка Гајић.
Има ли још у нашем селу културе, културе понашања, културе опхођења, културе живота и културе уопште?
Гдје смо погријешили? Ако смо!
Куда иде ово друштво…?
Стара народна пословица „кад се хоће, све се може“ и данас је на снази. Али, данас је више на снази и обрнута.
Овај текст не би настао да није било јучерашње сједнице Скупштине општине Угљевик и дискусија појединих одборника.
За двије године постојања ове скупштине, ово је била тек дванаеста сједница. Толико о раду и експедитивности.
У огромном дневном реду од четрдесет тачака поједини одборници су се стидљиво дотакли проблема нашег села, проблема учесталих поплава и „ничије“ Криве ријеке.
Да, истина је поплаве постоје од када је нашег села. Прије 60 година ондашња општинска власт, путем радних акција и обавезног рада, ријешила је у мањој мјери тај проблем тако што је прокопала ријеку од Анушића до Лазикића воденице и од Трначког потока до Јешића бунара. И то је све.
У последњих 18 година, наша општина „убире“ ренту од угља, а то је до сада преко 50 милиона марака.
Ријека поново ради по свом, плави, носи наше смеће, уништава све пред собом. То најбоље знају Јоцо, Драго, Мило, Бато, Ристо, Цвико и сви они коме чини штету.
Истине ради, од тих средстава урађен је само пројекат кроз наше поље и тачка.
Шта пројекат каже, шта на то кажу сељани, шта кажу власници околног земљишта?
Шта се од власника тражи?
Шта се тим власницимна нуди?
Једноставно, хоће ли се овим пројектом ријешити проблем?
Тутњевчани, који годинама ту живе, знају нешто, виде, кад год дође поплава, да је дио нашег поља од Саљеваче до бобећанске воденице један обични лавор у којем се гомила вода из Пушковца, Тутњевца, Кораја и Бобетина Брда и да је уско грло све испод Корените па до Буковчице, гдје се наша ријека, испод Горње Буковице, уљева у Буковчицу, а Буковчица у Гњицу (Лукавац).
Да је тако може видјети свако. Нека види колики је пресјек корита код Бегове ћуприје, на Читлук мосту, на мосту испод Торлаковића, код коренитске воденице и на мосту према Пиперцима.
Ако наша Општина жели помоћи својим грађанима, својим бирачима, онда нека на наредном засједању, при доношењу Програма капиталних улагања за 2023. годину, обезбиједи средства и за почетак, бар изради Пројекат реконструкције Криве ријеке од потока Буковчица до бобећанске ћуприје.
Истине ради, пара има, има их и у буџету наше општине, у Министарству пољопривреде, ЈП „Воде Српске“ и у међународним фондовима.
Питање је ли има воље код наших одборника?!
Има ли воље у Коренити и Тутњевцу?
Изгеда, сада је важније сина запослити у државну фирму, па да га Бог види, метнути општинску сијалију у авлију, па да ми свијетли о трошку оних који такву сијалицу немају, или асфалтирати двориште да више не газим блато, кад ми гости дођу да се не прљају, а вода свеједно увијек иде низ брдо.
Ријека никад није гласала, па неће ни данас!
Коме још њива треба, ко је још оре, нека види шта ће!
И на крају, или на почетку, да се зна, Марковићи држе поред те ријеке 300 метара и са њима неће бити проблема, само да се ради!
А дискусију на јучерашњој сједници нашег бившег комшије Секулића, да је неко и некад у Коринити зауставио радове у чишћењу и исправљању наше ријеке у њиховом атару, остављам рођацима и комшијама из Корените да сами кажу је ли тако или није, или је то јуче било само тзв. „поклапање“ претходних говорника на сједници.
Мутна вода све носи!
Данас је Св.Никола-Никољдан.
У кућама Саве, Чедомира, Ђоке, Боже, Ђоје, Михаила и Милорада Секулића, Славке, Рајке, Војке, Здравке, Млађена, Ненада и Ђорђа Томића, Живана, Милке, Цвијете, Стојана, Милорада и Раде Костић, Алексе, Теодора и Недељка Радића, Зорке Петровића, Јовице Милошевића, Ђоке и Саве Симића, Радомира Илића, Милована Савића, Драге и Милована Лукића, Велемира и Цвјетка Вукића, Јована Видојевића и Јована Николића слави се крсна слава.
На данашњи дан, прије 32 године пао је „социјализам“ у Тутњевцу, односно на подручју наше општине.
17. децембра 1990. године одржана је нова, вишестраначка (пет странака), конститутивна сједница Скупштине општине Угљевик.
Дотадашњи сазив Скупштине састојао се од три вијећа и то:
Задњи, „социјалистички“, предсједник Скупштине је био Салко Хасановић из Теочака а предсједник Извршног одбора Панто Маринковић из Угљевика.
На тој, новој сједници Општинска изборна комисија је поднијела свој Извјештај о одржаним изборима 18.10.1990. године а који се може видјети овдје!
Збирни извјештај по бирачким мјестима такође, може се видјети овдје!
Нови сазив Скупштине Општине који је бројао 50 одборника остао је на дужности све до следећих локалних избора који су одржани 14.09.1996. године.
На тој сједници за новог пресједника Скупштине изабран је Миладин Стјепановић из Угљевика, потпредседник Вехид Мехмедбеговић из Средње Трнове, а за предсједника Извршног одбора Милован Перић из Богутовог Села.
Наш Тутњевац у тој првој, вишестраначкој Скупштини Општине заступали су Василије Перић, Јосип Лакић и Милош Јешић.
Перић је обављао дужност одборника све док није отишао на функцију в.д. председника Извршног одбора Општине Угљевик 06. децембра 1991. године умјесто смијењеног Милована Перића.
Та смјена је била прво веће разилажење у тада владајућој странци (СДС).
Од свих изабраних одборник (50) нису сви остали у сазиву до краја мандата.
Одборници – муслимани су напустили рад скупштине, њих 19, када је Скупштина одлучила 22.10.1991. године да се учлани у нову Аутономну регију сјевероисточна БиХ, каснији назив САО Семберија и Мајевица.
Одлуку можете видјети овдје!
Решење о избору десет делегата можете видјети овдје!
Поред њих и двојица Срба (Радован Пајкановић и Јовица Мирковић) напустили су рад скупштине (склонили се од наступајућег рата).
О раду прве вишестраначке Скупштине, ко је вукао а ко поклапао више следећи пут.
Данас, у 86. години години умро је Михајло зв. Микалјо Јешић, син Стојана и Савке.
Покојник је оставио ожалошћену супругу Мару, синове Милу и Јована и кћер Савку.
Сахрана ће се обавити у недељу, 27. 11.2022. године у 12 часова на Великом гробљу.
Нашу Мајевицу након пада краљевине Југославије 6. aприла 1941. године зазела је Независна држава Хрватска и формирала своју власт.
У нашем Тутњевцу није било стално стацинираних војних јединица. Него је то било у средишту општине у Забрђу, Угљевику ради угља и сусједном нам Корају.
Из Кораја сви они који су имали смјелости и воље да проводе силу и „своју“ приватну власт ишли су у сусједна села да пријете, претресају, приводе, пљачкају и убијају оног за кога мисле да је неподобан, који је елемент краља (четника) или новонасталог партизанског покрета.
Такви су били и Хуснија зв.Уснија Ђедовић и Хуска колар који су нарочито остали у негативном сјећању нашег становништва.
То се на трагичан и ружан начин показало 20-22. новембра 1941. године када су комшије од Кораја кренуле у поход на Тутњевац гдје су у селу затекли мирно становништво. У тој „акцији“ у селу су покупили и са собом одвели 19 становника нашег села и Забрђа.
Сутрадан, 21. новембра њих османест су убили у Корају и сахранили у Лукама,а деветанестог, Милку Миловановића одвели на Гајеве, убили и бацили у бунар (бунар је тренутно затрпан).
Даље, није им било мало, па су поново идући дан дошли у село и ту убили још четрнаест наших мјештана.
Ова друга група убијених (14), сахрањена је по приватним њивама и воћњацима из разлога што се није „смјело“ сахрањивати у Малом и Великом гробљу.
Након три године, породице су смогле снаге да преузму-ископају тијела својих убијених у Корају. Да их ископају и превезу у село.
На предлог тадашњег повјереника-кнеза у селу, Симице Симикића свих осамнаест убијених у Корају сахрањено је у углу наше црквене порте. Вјероватно се мислило да ће то бити мјесто гдје ће сва даља покољења из нашег села сјећати се њихове жртве бар сваки пут кад туда прођу.
Од тада до данас, није се много промјенило. Породице су до данас подигле седам скромних обиљежја које у протеклих осамдесет година вријеме неуморно једе.
Осталих једанаест породица, наше село, Општина, Црквена општина ништа по овом питању нису више учинили.
Да њихова жртва заслужује да се подигне бољи и трајни спомен, да издржи бар још осамдесет година побринуо се унуку Марјан Михајловић.
Малобројне породице и поштоваоци невино убијених данас су се окупиле на годишњем помену на мјесту њиховог вјечног починка.
Запалити свијеће за душе, присуствовати парастосу, сјетити се њихове жртве није било данас у плану ни свих породица жртава а камоли даљих рођака, комшија и осталих мјештана нашег села.
„Вријеме лијечи све“, каже народна пословица!?
Након тог немилог догађаја, а за шест дана касније, 28. новембра те 1941. године четници и партизани су кренули у „освету“, вјероватно због Тутњевца а више због Миросаваца.
О томе ће више други писати!?
