Данас, у 97. години напустила нас је Петра, кћи Крсте, a супруга Лазе Јешића.
Најстарија становница нашег села оставила је ожалошћене синове Цвику и Милоша.
Сахрана ће обавити сутра, 22.02.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.
Данас, у 97. години напустила нас је Петра, кћи Крсте, a супруга Лазе Јешића.
Најстарија становница нашег села оставила је ожалошћене синове Цвику и Милоша.
Сахрана ће обавити сутра, 22.02.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.
Јуче, у 70. години умро је Илија Гагић, син Лазара и Милица.
Покојник је оставио ожалошћеног сина Жељку, супругу Драгицу, брата Јову и сестру Даницу.
Вријеме сахране биће познато сутра.
Јуче, у 84. години умрла је Милица Гаврић кћи Илије и Василије.
Сахрана ће обавити сутра, 18.02.2024.године у 12 часова на Великом гробљу.
Покојница је оставила ожалошћене сестре Анђу и Стоју.
Последњу годину дана о теми рудника у Лопарама доста се причало, препричавало а понајмање озбиљно, стручно писало и још више расправљало.
Све је почело када су објављени резултати истраживања у реону села Лабуцка, са јужне стране мјеста Лопаре.
Неспорно, ваљда, резултати кажу да ту има више врста руда, а међу осталим и литијума који је у последњим годинама најзвучнији у свијету.
Истраживање је било и прошло, ко је знао знао, а ко није сада се пере.
Неспорно је да је власт у Лопарама знала за истраживање?!
Сад’ остаје главна тема за оно мало Мајевичана што је остало, хоће ли бити новог рудника или неће и шта ће они од тога имати?
За оне који су за, ствар је јасна, они могу да ћуте и раде по свом и чекају свој дио колача, … ако га буде.
У том случају прво иде концесија са концесионим пољем по обичају големим, непотребним обухватом ( да нико не може други прићи концесионару), затим експлатационо поље и општи интерес. Стижу багери!
А за оне који су против, предстоји тешка борба да докажу да та инвестиција Лопарама није потребна, а затим нити Републици Српској.
Грађани који су против , буде се, удружују се преко феjсбук група, коментаришу и „раде“ нешто стидљиво.
За противнике рудника из сата у сат муњевито цури пијесак.
Нису више у питању године, нити мјесеци …
Ако оде предлог министра Ђокића за концесију на Владу, а министри дигну руку, готова је ствар.
Све ово вријеме Скупштина општине Лопаре је вагала и на крају је превагнула. Странка СДС је превагнула. Сада остаје да се изјасне осталих 10 политичких странака са регије Мајевице и Семберије.
Шта о томе мисле остале политичке странке које првенствено раде и живе у Лопарама затим Бијељини, Брчком и на крају Угљевику?
Шта о томе мисли приватно, а поготово службено министар Ђокић који је из Брчког!?
Затим, шта о томе мисле грађани цијеле општине Лопаре. Ако је Скупштина општина Лопаре мислила озбиљно, а види да то неће изаћи на добро, зашто није расписала рефрендум да се Лопарчани изјасне о томе, а тек онда остали становници регије виде шта им је чинити.
Ако је Мајевчанима већински стало до екологоје и здравља, онда ће их и остали сигурно подржати.
Ако је цијелој странци СДС, која је ваљда против, истински стало да рудника нема, онда им није „проблем“ скупити 30 потписа народних посланика. И да се о томе прича на Народној скупштини Републике Српске или је у питању „политика“, опет калкулантска и лажна.
За политачаре наше ова тема је „тешка“, од ње очито бјеже. А кад они бјеже и народ иде за њима.
Они би и паре и гласове!? Вагају?
Противници их морају свакога дан притискати да се изјасне о овој теми!!!
Овако, Скупштина општине Лопаре је тек прије два мјесеца донијела прегласавањем став да се одбације могућност за били какву експлатацију руде на њеној територији а заказује потписивање „петиције“ за четвртак, 15. фебруар у 15 часова.
Ко ли је бирао вријеме и мјесто, добро га је изабрао!?
Јел’ се овдје потписује петиција, која је у правном смислу један обичан политички притисак на министра Ђокића и предсједника Владе или се потписије народна иницијатива за Скупштину Републике Српске где треба сакупити „трачавих“ 10.000 потписа.
Све је у магли, иде килаво са противничке стране, бар тако се чини нама Угљевичанима.
Народ Мајевице „можда“ треба размишљати и о половичном, мекшем решењу.
Да се копа и да се тако ископана руда у необрађеном стању извози даље ван Мајевице.
До тада и једни и други не мирују, противници заказују разговор за недељу у 12 часова у Лопарама, а присталице шуте, чекају шта ће бити.
Будући концисионар такође не мирује, он тјера својим правцем.
Само да се домогне концесије, а противницима остаје једино да удуплају борбу и да под хитно траже изјашњење свих учесника по овом питању.
Прексиноћ, враћам се у стан, сједам да вечерам, бацим поглед на телевизор, видим филм, домаћи, стари, вртим мисли и сјетим се о чему се ради.
Ћутим. Кћерка ми износи вечеру, и она баци поглед на телевизор и рече: „Kакав је ово филм?“ и замаче у кухињу по даље понуде.
Изненађен застадох, сину ми, па дијете моје не зна ништа о нашој локалној историји.
Уф побогу, гдје сам то погријешио?!
Разочарано у себи кажем:“ Јој Радоване, ој Миладине, шта си досад радио Ратко?! “.
Трзнем се, вичем је, први пут благо, кад видим да не чује повисим тон и зовнем је к’ себи.
Дође…
Питам је: „кћери, је л’ стварно ти не знаш ништа о теми из овог филма?“
Она опет: „Hе знам.“
Кажем јој: „Сједи и гледај, ускоро ће ићи пјесма као умјетничка подлога филма, па ћеш ваљда схватити.
Тако и би. Убрзо иду стихови, некад познате пјесме, а данас очито заборављени, надам се да нису забрањени.
„Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе, па одоше за Босну тамо да се боре …“
Прође пјесма. Дијете још увијек на разумије.
Онда јој објасним, умјесто горе споменутих и неспоменутих, да су ти Сремци, људи са оне стране Саве прешли на нашу територију да се боре за нас и да су све вријеме ратовали-тукли се баш по територији наше општине.
Да су сви, који су тада изгинули након Другог свјетског рата, сахрањени на заједничко мјесто (Јовића брдо) у Доњој Трнови.
„Сад разумијем“ потврди, видно изненађено, дијете.
У том тренутку нешто у мени проради.
Имам 59 година, … мислим да још није касно.
Ја ћу да покушам да исправимо неправду према тим људима.
За почетак потребно ми је до Ђурђевдана 200 потписа.
Треба ми подршка мојих Угљевичана.
Ваљда ће њих двије стотине, када су ми се на почетку могли потписати, моћи то поново урадити кад за то дође вријеме, (у јесен ове године).
Још треба да обезбиједим толико и борба може да почне.
Борба која ће бити тешка.
Борба да се, за почетак, изборим за неправду учињену од стране нас Мајевичана, Угљевичана да се, ако ништа друго, бар врати назив улице „Војвођанских бригада“ у нашем Угљевику.
Угљевичани то могу.
Надам се да и хоће!
Да живимо као сав нормалан свијет!
Давне, 2014. године у нашем мјесту и у нашим животима појавио се један господин у скромном капутићу, огрнут, за наше обичаје давно заборављеним, шалом.
Представљен је као велики инвеститор који ће покренути Угљевик и у њему направити бум.
Градиће нову, трећу фазу електране.
Држава му дала право да то ради, да истражује угаљ око Угљевика и да мало пређе у Лопаре.
У тој акцији прво је добио концесију за истраживање и експлатацију угља, тачније дато му је тзв. концесионо поље од 2.626 хектара.
У том „големом“ пољу које обухвата цијело Угљевик Село (све до Обријежи), дио Јањара, дио Мезграје, ди Старог Угљевика и дио Баљка за све ове године бушио је, истраживао је и пронашао угаљ и сумпорасту (смрдљиву) воду тамо поред ријеке Јање.
Остало шта је радио и урадио на добијеном плацу познато је грађанима нашег мјеста, а нарочито грађанима Муката који стрепе од клизишта након сваке веће кише.
Од тада па до данас прошло је око 10 година. Ова тема се са времена на вријеме појави у медијима Републике Српске, у Градској кафани, Атлантиди, на крсним славама и рођенданима…–
– Хоће ли је и када бити?
– Коће је дочекати?
– Ко ће дочекати ту експропријацију?
И након десет година ишчекивања, изгледа да ће из Бања Лукеидуће године и она стићи.
Како?
Прије десетак дана надлежно министарсто издало је „Комсару“ Решење о утврђивању експлатационог поља „Угљевик Исток 2“ на површину од само 41,69 ( 108) хектара.
Шта то треба да значи?
Они који се разумију у ову тему кажу да то значи да ће рудника и ископавања угља у том Пољу бити и то ускоро, и то сада у смањеном, суженом обухвату, тамо гдје угља има највише и на најповољнијем терену са што мање трошкова.
Оваквим решењем остаје могућност садашњој електрани да пређе са својим ископом коју стотину метара на исток све до овог поља али ако „Комсар“ дозволи.
Ко ће копати? Коме ће га давати? То за власнике 24 домаћинстава у том Пољу ( Угљевик Село 6 и Стари Угљевик 18) није толико битно.
Битно ће бити за Општину и Државу!?
Дали ће и колики бити приход од рудне ренте, колики ће бити расход на одржавање прилазних путева, комуналних инсталација и др.
Познато је да данас угља недостаје.
Тражи га Србија, тражи га Тузла, а кажу требаће га, по свој прилици, и нашој електрани, што ми у петак сумљичаво рече баџо.„Мрка капа, вире само изданци. Ко не вјерује нека оде у Томиће, са ону страну, па нека сам види колико га има“ и оде у „Еко“ да се подмири пред Нову годину.
Сада, шта је за власнике имања битно?
Битно је да прођу најбоље што могу. Да наплате зној свој и својих предака што боље могу и да пазе да не буду превеслани.
Од дана када је утврђено експлатационо поље власници имању у њему не могу да зидају објекте, или ако зидају „Комсар“ није дужан да им те објекте призна и исплати ( види члан 16.Закона).
Могу да саде и сију колико хоће само ће бити „тешко“ наплатити више од једне културе.
Прије него што се крене са откупом иде анализа: ко је „мек“, а ко „тврд“!? У тој ситуацији може да наступи мучна, тужна и ружна игра. Ко да нама , ко не да без суда и ко да на кварно.
О овом случају земљу купује приватник, погодба данас, уговор сутра, исплата прекосутра и сели се домаћине и носи све што ти треба… што прије. Ако домаћин почне да кочи, тражи већу цијену, тражи још нешто, онда иде у службену процедуру експропријације која свакако може да потраје, а кориснику се увијек жури.
Да се то не би десило власници имања требало би да науче „игру“.
Већини се ваљда не жури. Кад су чекали досада могу још коју годину?
Најбоље ће проћи ако се буду држали заједно. То значи да држе исту цијену, да не излијећу, да не преговарају по ноћи и по кафанама.
Овим је коцесионар прескочио још једну административну степеницу. На реду му је још доста папирологије па да дође до откривке, осим ако не крене пријеким путем.
Ако га буде, тај пут прво ће се у селу показати сам.
С обзиром да у том Пољу има своје земље РиТЕ (Република Српска), за очекивати је да ће се у државном имању прво појавити багери.
Било како било, по свој прилици коп иде. То се већ по граду увелико препричава.
Остаје нашим комшијама да се не дају превеслати, а грађанима Угљевик Села који имају куће поред пута од Обријежи до Мићине продавнице нека је Бог на помоћи. Ето им главобоље, буке, прашине, шлепера у по дана и у по ноћи, а од тога они неће имати никакве директне користи.
Можда је боље да га нису ни ширили!?
Само ћорави нису видјели за шта се пут уз Бабиће шири и мост на Јањи прави!?
Оваквим развојем ситуације сигурно долази до промјене плана. Од треће електране нема за сада ништа, а добро упућене кажу да ако се најбољи угаљ сад повади нове електране неће ни бити.
Отварањем новог копа, отварају се до сада многе загонетке.
Ко зна да их чита добро ће проћи.
Угљевичани, нека нам је Бог и евро на помоћи!
Данас је Св.Никола-Никољдан.
У кућама Саве, Чедомира, Ђоке, Боже, Ђоје, Михаила и Милорада Секулића, Славке, Рајке, Војке, Здравке, Млађена, Ненада и Ђорђа Томића, Саве, Милке, Цвијете, Стојана, Милорада и Раде Костић, Алексе, Теодора и Недељка Радића, Зорке Петровић, Јовице Милошевића, Ђоке и Саве Симића, Радомира Илића, Милована Савића, Драге и Милована Лукића, Велемира и Цвјетка Вукића, Јована Видојевића и Јована Николића слави се крсна слава.
У наш Угљевик у мјесецу марту допутовао је инвеститор из „мрске“ Европе са идејом да развија бизнис у средини гдје је закон лабав, струја јевтина, пластика доџаба, има довољно воде и радне снаге „повољно“.
Прије него што је дошао у наше мало мјесто, мало је тај бизнис развијао и у Хрватској.
Како је тамо ишло или и сада иде може се понешто видјети и закључити и на гуглу.
Чим је стигао морао је наћи стан, простор за бисниз и наравно регистровати фирму.
Све је то без проблема ријешио у нашем малом мјесту.
Следећи корак који Закон налаже је да прије него што почне радити замишљену прераду требао би прибавити еколошку дозволу.
У овом случају то је дозвола за прераду пластике у количини до 1,8 тона на дан.
У процедури одобравања инвеститор је приложио Доказе у којим се наводи да његова производња неће уништавити нашу животну средину.
Ти Докази стојаће у згради наше општине још три дана и свако кога то жуља може исте прочити, провјерити и дати своје примједбе.
Ради лакшег увида у ову тему која је новина у нашем мјесту, укратко препричавамо шта предметни докази дају.
Значи, у бившем објекту „Курјак“ вршиће се прерада довезене пластике по следећој технологији:
Та прљава вода се филтрира а поново служи за прање а муљ се предаје „Компреду“ или „на Велико западно одлагалиште у трећој смјени“,
Производња се планира у двије линије (необојена и обојена пластика).
Даљом разрадом Докази нам казују да неће доћи до загађења воде прањем пластике, ваздуха топљење исте ( прашина из погона и круга фабрике) и неће бити недозвољене буке.
Даље, Докази објашњавању шта је прашина а да то могуће загађење мора бити у складу са Законом о заштити ваздуха („Сл.гласник РС“ бр. 124/11).
Бука неће утицати на људе с обзиром да је први стамбени објекат 550 метара удаљен од погона и иста мора бити у границама из Правилника о граничним вриједностима интезитета буке („Сл. гласник РС“ бр. 2/23).
Докази на крају кажу шта „треба“ власник да уради када бизнис пропадне или стане.
Ко треба да све то почисти или ће то остати општини или власницима објекта на терет?
По скромном грађанском мишљењу ови докази су лијепо спаковани а казују да неће бити загађења нас и наше средине а све то ће провјеравати наш инспектор ако му се обезбиједе новци да то ради и да закон примјени.
Да не бих било да је баш све спаковано добро ево неколико примједби на ове Доказе па нека надлежни орган исте размотри и види пију ли воде:
Један је пристао на закупнину а други се није ни питао а што је „мало“ шупљо,
На крају ових редова шта рећи.
Угљевику треба индустрија!
Да ли оваква, или нека друга?
До сада мало је било икакве.
Пластике има све више!
Народна пословица , која би требала и данас да важи каже : „Или јаре, или паре“.
Обоје не може!?
Све остало је само прљава политика!?
